Њемачка тражи признање Косова

Прича о разграничењу између Србија и Албанаца, бар што се тиче најмоћније чланице ЕУ, нема много изгледа. Иако негативан став Берлина по овом питању и није нешто ново, јучерашња изјава посланика владајуће ЦДУ, партије канцеларке Ангеле Меркел дошла је као хладан туш.

Србија 25.10.2018 | 21:02 Посланик њемачког Бундестага Петер Бајер, ових дана је боравио у Приштини и Београду, наиме, сматра да је Косово фактички територијално независно и да Србија треба да призна “де јуре” “суверену државу Републику Косово”, јер у супротном неће ући у Европску унију. 

Истовремено, он наводи да се “уопште не размишља о пружању подршке разграничењу и да се та позиција њемачке канцеларке Ангеле Меркел неће промијенити”.

– Меркел је била једини шеф државе у ЕУ која је јасно рекла да ово није добра идеја, да је опасна, не само по стабилност Србије и Косова, већ и опасна за Републику Српску или Украјину и случај Крим, или друге дијелове источне Европе, и да управо због тога сви морају да одустану од такве идеје одмах – истакао је он.

На ову изјаву реаговала је и премијерка Србије Ана Брнабић која је навела да је ријеч о изјави једног посланика, и да као такав он не представља званичну политику Њемачке: Има своје мишљење, може да га каже, ми се са тим мишљењем не слажемо. Њему сам јуче представила став владе Србије да када се преговара о компромису није добро имати “црвене линије”. Његов став не вриједи ништа више од става неког другог посланика. Став Њемачке није новост, наше је да са њима разговарамо, и тај њихов став променимо – рекла је предсједница Владе Србије.

Модел двије Њемачке

Ипак, њемачки посланик је осим оваквог става у Београду по први пут јасно вербализовао и конкретан њемачки пијредлог за рјешење косовског питања – модел Двије Њемачке.

Тако је, практично, ово “најн” из Берлина вратило причу о рјешењу косовског питања на свој почетак и добро познати и често помињани модел.

А какав је то модел? У пракси, према свим досадашњим тумачењима, он би омогућио да Косово добије столицу у УН, али да истовремено не дође до формалног признања Косова од стране Србије.

Стари-нови приједлог

Модел двије Њемачке је заправо први званични приједлог за рјешење косовског питања, а изнио га је 2007. године њемачки политичар Волфганг Ишингер, тадашњи представник ЕУ у преговорима о Косову, по угледу на начин на који су 1972. нормализовани односи тадашње прозападне Савезне Републике Њемачке и Демократске Републике Њемачке.

Двије стране су тада потписале уговор којим су се обавезале да ће развијати добросусједске односе и неповредивост међусобних граница. Такође, договориле су се да ће поштовати независност и самосталност сваке од двију држава, као и да ће склопити низ споразума ради унапређења односа у областима привреде, културе, здравства, телекомуникација, спорта…

Мада се у том споразуму нигдје изричито није говорило о међусобном признавању двије државе, помиње се “неповредивост граница”, “добросусједски односи” и “поштовање независности држава”.

Шта то значи у случају Србије и Косова?

У случају да Београд и Приштина прихвате да по овом моделу нормализују међусобне односе, то би практично значило да Косово добија столицу у Уједињеним нацијама. Мада СР Њемачка и ДР Њемачка никада нису једна другу признале, обе су постале чланице УН-а.

У овом случају не би морало да дође до формалног признаја независност Косова, али, према тумачењима, Србија би требало да мијења Устав, односно да избрише преамбулу о КиМ, о чему би грађани морали да се изјашњавају на референдуму. Управо то предвиђа највиши правни акт, у коме стоји да се о “свакој промјени која се односи на преамбулу морају изјаснити грађани”.

Неки домаћи правници предложили су да се преамбула не брише, већ да се само промјени и да у њој пише да је “Косово саставни дио Србије, над којима она нема суверенитет”.

Шта би Србија добила?

Брже чланство у Европској унији било би оно што би Србија очекивала, што уосталом у последње вријеме врло експлицитно наглашавају и европски званичници, условљавајући тај пут рјешењем “косовског чвора”.

Помињало се и да би Срби могли да затраже већа овлашћења за Заједницу српских општина, него што је то дефинисано Бриселским споразумом. Ипак, ЗСО до данас није формирана, иако је од потписивања Споразума прошло пет година.

Коначан разлаз

Међутим, треба имати у виду да овај модел не може имати исти ефекат као што је било у случају двије Њемачке, јер је у те двије државе, које су се касније ујединиле, живио исти народ. У случају Косова и Србије, ти би практично значило коначан разлаз.

Предност овом моделу бројни политичари и аналитичари, на челу са Меркеловом, дају и због тога што би сваки други, у првом реду корекција граница, могла да доведе до новог мијењања граница на Балкану и сецесије, а тиме и до нових сукоба (БиХ, Република Српска, Македонија…).

(Блиц)