Либéратион о "Правди за Давида“

Може ли то мобилисање грађана припремити терен за еволуцију ка демократичнијем друштву?

Република Српска 18.10.2018 | 19:32 Грађански покрет „Правда за Давида“ који је окупио хиљаде људи у српском ентитету Босне показује да се земља не мири с тим да живи разапета између националистичких тежњи својих вођа.

Ништа ново на Балкану? Прошле недјеље, општи избори у Босни и Херцеговини потврдили су доминацију устоличених националистичких странака.

Националистичких странака које готово непрекидно дијеле власт још од рата 1992-1995. у овој некадашњој републици бивше Југославије. Један непостојећи догађај за многе посматраче и међународне медије.

Међутим, с оне стране хипер-стабилности која наизглед карактерише политичку ситуацију у Босни и Херцеговини, постоје извјесни помаци. Посљедњи примјер је покрет „Правда за Давида“. Односи се на Давида Драгићевића, младића од 21 годину, који је пронађен мртав марта ове године у Бањалуци, главном граду Републике Српске, српском дијелу земље. Полиција је тврдила да се ради о несрећи. Али врло брзо се открило да је младић мучен а потом убијен, и да је полиција ширила разне факе неwс, на примјер да је Давид био дрогиран и да је прије смрти починио провалну пљачку.

Отада, Давидов отац, Давор Драгићевић, улаже све своје очајање и сву своју енергију у захтијеве за истином и кажњавањем криваца, истовремено осуђујући режим на власти који је у најмању руку покушао да сакрије злочин, ако није директно био у њега умијешан. Многи људи су се отада прикључили оцу подржавајући га и свакодневно се окупљајући на главном градском тргу, симболично преименованом у „Давидов трг“, око скулптуре која представља подигнуту песницу.

Више од 40.000 манифестаната

Било је и других мобилизација грађана у Босни и Херцеговини посљедњих година, јануара-фебруара 2008, јуна-јула 2012, и фебруара-марта 2014, који су протестовали против неспособности режима и странака на власти да се ухвате у коштац са свакодневним проблемима обичних људи. Али оне су се дешавале углавном у ФБиХ, другом дијелу Босне и Херцеговине, и нарочито у Сарајеву и Тузли.

Са покретом „Правда за Давида“ на чело избија главни град Репубике Српске. Организатори су, дапаче, повезани са сличним покретом у Сарајеву, гдје један други отац већ двије године захтијева да буде објелодањена истина о смрти његовог сина. Очеви два младића, Давор, који је Србин, и Муриз, који је Бошњак, срели су се посљедњих мјесеци у више наврата, и међусобно се подржавају.

У петак 5. октобра, покрет „Правда за Давида“ је успио да окупи преко 40.000 људи на тргу у Бањалуци. Никад виђено у Републици Српској, којом жељезном руком влада Милорад Додик, моћник који више од десет година контролише све нивое државе у овом дијелу Босне и Херцеговине. Тренутак наде за све оне који више не желе да трпе олигархије на власти.

Пети октобар је такође дан пада Слободана Милошевића у Србији, након масовних протеста у Београду који су трајали недјељама. Историјски датум за Србију. Неки су се позивали на „револуцију 5. октобра (2001) за вријеме протеста у Бањалуци, премда контекст није исти. И премда су многи од оних који су учестовали у 5. октобру 2001. данас разочарани, зато што Милошевићев пад није довео до истинске демократизације Србије.

Пропаганда и клијентелизам

До чега ће довести „Правда за Давида“? Неки су гајили наду да ће овај протест утицати на изборе од прошле недеље. Али то се није десило, странка Милорада Додика остаје на власти, на шта је можда утицао и недостатак кредибилитета традиционалних опозиционих странака, и одбијање „Правде за Давида“ да се конституише као политичка организација. Али чак и ако није допринео промени актуелног политичког стања, дуготрајност, енергија и ријешеност овог покрета и даље су упечатљиви, у једној земљи за коју кажу да је толико окамењена.

Тај покрет, као и друге масовнији протести грађана ових последњих година, показује да друштвено и грађанско незадовољство дјелимично успијева да се изрази, што је снага која окупља људе прелазећи линије политчких, етничких или социјалних фрактура земље. И то упркос режиму пропаганде, клијентелизма и корупције који су странке на власти успоставиле прије више од двадесет година.

Може ли то мобилисање грађана припремити терен за еволуцију ка демократичнијем друштву? Осамдесетих година, већина Европљана није могла замислити да ће Берлински зид пасти мирно. Историја им није дала за право. Немојмо потцијенити изненађење које нам резервише историја. У Босни и Херцеговини такође.

Извор: Бука/Либéратион, 10. 10. 2018.
Цомме ун аир де ноувеаутé ен Босние-Херзéговине
Ницоллас Молл