Прича: Гол Олимпицо...

Гол из корнера, најређе чудо у фудбалу. . .

Фудбал 15.10.2018 | 23:25
Прича: Гол Олимпицо...
Надимак тог нечувеног гола крије се у оне четири звездице изнад грба националног тима Уругваја.

Две, знамо, означавају два светска купа, освојена 1930. и 1950. године, а две додатне, које су чак и добре познаваоце фудбала натерале да гуглају током Светског првенства у Русији, представљају титуле са олимпијских турнира 1924. и 1928, када је Уругвај био фудбалску деценију испред свих осталих тимова, баш као што је привредно и културно био деценију испред свог континента.

Недуго после тог такмичења 1924, правила фудбала су се благо променила, а да то многи нису ни знали: и одједном, постало је дозвољено дати гол директно из корнера.

Историјски алманаси и фудбалска библија по имену “Тхе Балл ис Роунд” Дејвида Голдблата кажу да се човек звао Сезарео Онзари. Догодило се то у пријатељском мечу између Аргентине и Уругваја у јесен 1924, када је територијални велики комшија изазвао фудбалски великог комшију; забележено је да је корнер изведен с леве стране, да је лопта добила невероватан ефе и преварила голмана Уругваја Антонија Мацалија, увукавши се некако између њега и прве стативе.

(Нисмо га никада видели, наравно, али замишљамо да је баш онакав какав је својевремено, у дресу Фламенга, дао Роналдињо. Можда је и хук са трибина био исти, ипак је то Латинска Америка...)

Гол из корнера. Најређе чудо у фудбалу. Или, како ћемо га од тада, због Уругваја, звати: "гол олимпицо".



Један такав, олимпијски гол, постигао је Мохамед Салах у петак, у пријатељском мечу против државе коју ћемо и даље звати Свазиленд, мада ће Мсвати Трећи, краљ те земље, човек који тренутно има свега петнаест супруга и тек 23 деце, по сопственом нахођењу променити име у Краљевина Есватини, што је унело забуну код оних који нису успели да растумаче скраћеницу у телевизијском преносу и прегледу.

Египћанин јесте потом пресекао срца неких навијача, пошто је из непознатих разлога провео на терену скоро читаву утакмицу, и повредио се у 88. минуту, али је макар свој боравак у домовини искористио да уради оно по чему се фудбалери памте.

Ми ћемо, наравно, увек повезивати гол из корнера са најнадаренијим српским играчем свих времена.

За кога год да навијате – а јесте било у "Вечитом дербију", па је тешко некима ту жабу прогутати – у тих неколико секунди спаковано је све; то како Драган Стојковић Пикси на самом почетку меча тамо у ћошку стадиона ЈНА намешта штуцне, па као диже руку и нервира се што му саиграчи не стоје лепо, па се онда залеће, то је крунски аргумент онима који тврде да фудбал некад и не мора да буде тимска игра.



Јер Пиксију то није први пут да покушава, а камоли да даје гол директно из корнера, и тачно се, по том нервозном навлачењу чарапе види да му је дозлогрдило неразумевање екипе, а још више дечје болести екипе која ће постати првак Европе, но у том тренутку штуца на све стране; тај потез је његов повратак у Ниш, и повратак свих нас у детињство фудбала.

Он нам каже да је све могуће, па и оно што је физички, хм, мало изгледно.

Оно што је достојно епизоде "Мyтхбустерса", у којој би нам Адам и Џејми причали нешто о томе како трећи Њутнов закон налаже лопти да, захваљујући потиску ваздуха, добија путању у правцу спина; рекли би нам ваљда и да се то зове Магнусов ефекат и да је фелш већи што је лопта бржа...

Свеједно, ми ништа не бисмо схватили и само бисмо тражили још неки клип, још један угао на којем га дају Пикси, Салах, Марио Баслер, Роналдињо, Дејвид Бекам, Рикелме или Џорџ Бест, на којем га прима, и то на Светском првенству, велики Лав Јашин.



Магазин “Wиред” је пред Мундијал у Русији направио специјал са научницима, фудбалерима, чак и кошаркашима који су објашњавали однос према лопти; назвали су тај чланак “Гол који нећете видети на Светском првенству” и нису погрешили – сада, када се са дистанце од три месеца осврнемо на онај летошњи празник, чини се да нам је само то недостајало, па да ужитак буде потпун.

Зато је, јер је немогућ, а деси се; јер је себичан, а храбар; јер је неочекиван, а прелеп; а не само јер је толико редак, "олимпијски гол" толико важан.

И зато што, а наљутио би се на вас свако од великих мајстора ако само и помислите на то – није срећа.

Бест је, знамо то, био човек који није волео да тренира, али би док мрак не падне остајао после тренинга вежбајући "гол Олимпицо". Тврдио је да би у девет од десет случајева био успешан, а ударце би наизменично изводио левом и десном ногом.

"Мрзео сам кад људи кажу да је то случајност, срећа. Једном смо играли против Ипсвича и рекао сам себи: Показаћу вам шта је ј...а срећа. Шутнуо сам је директно на гол. Окрзнула је стативу, с погрешне стране. Да је ушла, отишао бих тамо испред новинара, поклонио им се и напустио терен. Господин Џорџ Бест тада би отишао у пензију."



Океј, постоје они "фреак" голови, како би их назвали Енглези, када ветар или неке друге силе помогну лопти да превари голмана, неко би да погоди пеналтик, али је толико неспреман да му лопта оде у гол.

Али они и нису прави олимпијски гол, таман као што лоб из центаршута никада неће бити (неформално) једнако вредан као погодак када нападач периферним видом угледа заблуделог голмана и одлучи да га понизи.

Олимпико може да буде "срезан", може да се шутне спољном, може да иде на прву стативу или да путује данима у супротни рогаљ; уколико чувар мреже одлучи да заплива у празно, утолико је лепши; ако и не размишља шта може да се деси, као што није размишљао несрећни голман Краљевине Есватини, супер; ако бекови немају појма шта се догодило, као што момци из Свазиленда нису имали везе, онда још боље.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар