Priča: Gol Olimpico...
Gol iz kornera, najređe čudo u fudbalu. . .
Fudbal 15.10.2018 | 23:25
Dve, znamo, označavaju dva svetska kupa, osvojena 1930. i 1950. godine, a dve dodatne, koje su čak i dobre poznavaoce fudbala naterale da guglaju tokom Svetskog prvenstva u Rusiji, predstavljaju titule sa olimpijskih turnira 1924. i 1928, kada je Urugvaj bio fudbalsku deceniju ispred svih ostalih timova, baš kao što je privredno i kulturno bio deceniju ispred svog kontinenta.
Nedugo posle tog takmičenja 1924, pravila fudbala su se blago promenila, a da to mnogi nisu ni znali: i odjednom, postalo je dozvoljeno dati gol direktno iz kornera.
Istorijski almanasi i fudbalska biblija po imenu “The Ball is Round” Dejvida Goldblata kažu da se čovek zvao Sezareo Onzari. Dogodilo se to u prijateljskom meču između Argentine i Urugvaja u jesen 1924, kada je teritorijalni veliki komšija izazvao fudbalski velikog komšiju; zabeleženo je da je korner izveden s leve strane, da je lopta dobila neverovatan efe i prevarila golmana Urugvaja Antonija Macalija, uvukavši se nekako između njega i prve stative.
(Nismo ga nikada videli, naravno, ali zamišljamo da je baš onakav kakav je svojevremeno, u dresu Flamenga, dao Ronaldinjo. Možda je i huk sa tribina bio isti, ipak je to Latinska Amerika...)
Gol iz kornera. Najređe čudo u fudbalu. Ili, kako ćemo ga od tada, zbog Urugvaja, zvati: "gol olimpico".
Jedan takav, olimpijski gol, postigao je Mohamed Salah u petak, u prijateljskom meču protiv države koju ćemo i dalje zvati Svazilend, mada će Msvati Treći, kralj te zemlje, čovek koji trenutno ima svega petnaest supruga i tek 23 dece, po sopstvenom nahođenju promeniti ime u Kraljevina Esvatini, što je unelo zabunu kod onih koji nisu uspeli da rastumače skraćenicu u televizijskom prenosu i pregledu.
Egipćanin jeste potom presekao srca nekih navijača, pošto je iz nepoznatih razloga proveo na terenu skoro čitavu utakmicu, i povredio se u 88. minutu, ali je makar svoj boravak u domovini iskoristio da uradi ono po čemu se fudbaleri pamte.
Mi ćemo, naravno, uvek povezivati gol iz kornera sa najnadarenijim srpskim igračem svih vremena.
Za koga god da navijate – a jeste bilo u "Večitom derbiju", pa je teško nekima tu žabu progutati – u tih nekoliko sekundi spakovano je sve; to kako Dragan Stojković Piksi na samom početku meča tamo u ćošku stadiona JNA namešta štucne, pa kao diže ruku i nervira se što mu saigrači ne stoje lepo, pa se onda zaleće, to je krunski argument onima koji tvrde da fudbal nekad i ne mora da bude timska igra.
Jer Piksiju to nije prvi put da pokušava, a kamoli da daje gol direktno iz kornera, i tačno se, po tom nervoznom navlačenju čarape vidi da mu je dozlogrdilo nerazumevanje ekipe, a još više dečje bolesti ekipe koja će postati prvak Evrope, no u tom trenutku štuca na sve strane; taj potez je njegov povratak u Niš, i povratak svih nas u detinjstvo fudbala.
On nam kaže da je sve moguće, pa i ono što je fizički, hm, malo izgledno.
Ono što je dostojno epizode "Mythbustersa", u kojoj bi nam Adam i Džejmi pričali nešto o tome kako treći Njutnov zakon nalaže lopti da, zahvaljujući potisku vazduha, dobija putanju u pravcu spina; rekli bi nam valjda i da se to zove Magnusov efekat i da je felš veći što je lopta brža...
Svejedno, mi ništa ne bismo shvatili i samo bismo tražili još neki klip, još jedan ugao na kojem ga daju Piksi, Salah, Mario Basler, Ronaldinjo, Dejvid Bekam, Rikelme ili Džordž Best, na kojem ga prima, i to na Svetskom prvenstvu, veliki Lav Jašin.
Magazin “Wired” je pred Mundijal u Rusiji napravio specijal sa naučnicima, fudbalerima, čak i košarkašima koji su objašnjavali odnos prema lopti; nazvali su taj članak “Gol koji nećete videti na Svetskom prvenstvu” i nisu pogrešili – sada, kada se sa distance od tri meseca osvrnemo na onaj letošnji praznik, čini se da nam je samo to nedostajalo, pa da užitak bude potpun.
Zato je, jer je nemoguć, a desi se; jer je sebičan, a hrabar; jer je neočekivan, a prelep; a ne samo jer je toliko redak, "olimpijski gol" toliko važan.
I zato što, a naljutio bi se na vas svako od velikih majstora ako samo i pomislite na to – nije sreća.
Best je, znamo to, bio čovek koji nije voleo da trenira, ali bi dok mrak ne padne ostajao posle treninga vežbajući "gol Olimpico". Tvrdio je da bi u devet od deset slučajeva bio uspešan, a udarce bi naizmenično izvodio levom i desnom nogom.
"Mrzeo sam kad ljudi kažu da je to slučajnost, sreća. Jednom smo igrali protiv Ipsviča i rekao sam sebi: Pokazaću vam šta je j...a sreća. Šutnuo sam je direktno na gol. Okrznula je stativu, s pogrešne strane. Da je ušla, otišao bih tamo ispred novinara, poklonio im se i napustio teren. Gospodin Džordž Best tada bi otišao u penziju."
Okej, postoje oni "freak" golovi, kako bi ih nazvali Englezi, kada vetar ili neke druge sile pomognu lopti da prevari golmana, neko bi da pogodi penaltik, ali je toliko nespreman da mu lopta ode u gol.
Ali oni i nisu pravi olimpijski gol, taman kao što lob iz centaršuta nikada neće biti (neformalno) jednako vredan kao pogodak kada napadač perifernim vidom ugleda zabludelog golmana i odluči da ga ponizi.
Olimpiko može da bude "srezan", može da se šutne spoljnom, može da ide na prvu stativu ili da putuje danima u suprotni rogalj; ukoliko čuvar mreže odluči da zapliva u prazno, utoliko je lepši; ako i ne razmišlja šta može da se desi, kao što nije razmišljao nesrećni golman Kraljevine Esvatini, super; ako bekovi nemaju pojma šta se dogodilo, kao što momci iz Svazilenda nisu imali veze, onda još bolje.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar