Америчко острво које је некада било понос Русије

Острво Уналаска у удаљеном Алеутском архипелагу било је део епских, али сада углавном заборављених војних борби током Другог светског рата.

Путовања 26.07.2018 | 08:28 Стационирано тамо где Пацифички океан среће Берингово море, америчко острво Уналаска је права природна илустрација прелаза између Северне Америке и Сибира. Острво лежи западно од Хаваја, а његов положај на врху Источне Азије чини га једним од најудаљенијих заједница Аљаске. 

Део Алеутских острва, архипелаг од преко 1.100 миља савија се западно ка руском полуострву Камчатка, а Уналаска је једно од најтежих природних окружења за живот. Ветровите обале су робусне, често с наглим прекидима и у потпуности лишене дрвећа. Због локације Алеутских острва у Пацифичком прстену земљотреси су готово свакодневни, а половина од 70 вулкана, укључујући и вулкан Макушина доживело је ерупцију у протеклих 250 година. 

“Колевка олуја“ и “место рођења ветрова“ су два потпуно заслужена надимка за овај ланац острва. Конфликтни метереолошки системи настали у суседним морима резултирају циклонским олујама, ветровима ураганских јачина, јаком кишом и густом маглом која значајно утиче на временске прилике у већини Канаде и континенталној САД. 

Данас око пет хиљада људи Уналаску зове својим домом, укључујући рибаре и староседеоце Алеуте, који говоре унанганским језиком и живе на овом подручју најмање 9.000 година, тако стварајући јединствени лифестyле користећи сваки могући ресурс који им је море понудило. 

Али, у претходних неколико векова, популација Алеута се смањила због болести и постепеног исцрпљивања њихове културе коју је донео колонијализам. Данас на Аљасци и Алеутским острвима има тек око 3.800 Унангака.

 Након што су дански истраживач Витус Беринг и његов руски колега Алексеј Чириков постали први Европљани који су посетили Алеутска острва, таласи руских продаваца крзна су почели да пустоше животиње које овде живе. Крајем 16. века острва су постала колонија руске империје, а и дан данас многи становници имају руска презимена. 

Руска православна црква кренула је за ловцима и изградила мале породичне кућице на острвима преобративши многе староседеоце Унангака у своју веру. Иако су САД стекле власт на Алеутским острвима када су купиле Аљаску од Русије 1867. године, руско православно наслеђе је преживело, па тако и данас постоји Руска православна црква. Једини православни свештеник Евон Берескин је и једини чувар цркве Светог Вазнесења. 

Пре Другог светског рата, САД су имале скромно војно присуство на овим острвима која леже релативно близу источне Азије. Због самог положаја била су лака мета након јапанског бомбардовања Перл Харбора. Две летелице јапанске производње бомбардовале су холандску луку у граду Уналаска и убиле 50 људи. Неколико дана касније званичне јапанске снаге су напале Киска и Ату острва 850 миља од Уналаске у покушају наношења психолошког удара и преусмеравања америчких снага из централног Пацифика где је Битка за Мидвеј требало да се одржи. То је била прва инвазија на америчком тлу од британског напада 1812. године. 

У року од неколико месеци од напада холанског Харбура 145 хиљада америчких војника распоређено је да брани и поново преузме окупирана Алеутска острва. Острва су обезбедили тврђавама, артиљеријом и букнерима. Већа база која гледа на залив Уналаска и Берингово море, неколико миља далеко на оближњој планини Балихо, познатија као тврђава Шватка, имала је чак 100 зграда изграђених да издрже земљотресе и ветрове ураганских јачина.

 Епске борбе су се водиле на мрачном и тешком терену. Хиљаде људи је умрло на обе стране, а понајвише од излагања оштрим временским условима. До августа 1943. године Јапанци су протерани са острва, а током времена битке које су се овде одиграле су готово заборављене. 

Након јапанских напада, америчка војска је наложила обавезну евакуацију Алеута „из сигурносних разлога“ како би се острво припремило за долазеће војне снаге. Становници су добили мање од једног дана да спакују само један кофер, а није им речено ни где ће ићи, ни када ће се вратити. Из девет села протеран је 881 староседелац у напуштене кишне шуме југоисточне Аљаске где су боравили наредне три године. Многи до тада никада нису напуштали своју домовину, нити видели како дрвеће изгледа. Око 10 одсто популације преминуло је у камповима због лоших стамбених и санитарних услова и недостатка здравствене неге. Они који су се вратили 1945. године затекли су спаљена и опљачкана села. 

Осамдесетих година прошлог века Алеути у сарадњи са јапанским Американцима тужили су државу за злостављање и лишавање права током Другог светског рата. Године 1988. усвојен је закон о реституцији којим је одобрена финансијска компензација и извињење староседеоцима од конгреса и председника САД.



Б 92
фото:интернет