Религија је наша вјера предизборна

Водећи политички лидери у овој земљи, данас декларисани националисти и "велики вјерници" – до почетка несрећних 90-их година прошлога вијека – углавном су били декларисани комунисти и "велики атеисти". Од марсксизма су ипак задржали, тачније себи прилагодили, оно што њима одговара.

Република Српска 19.07.2018 | 14:57 На исти начин се данас односе и према религији – употребљавају је у оној мјери колико то њима у политичкој утрци користи.

У Бањалуци ће 17. септембра, усред предизборне кампање, бити положен камен темељац за "руско-српски православни центар". Милорад Додик, лидер владајућег СНСД-а, изразио је очекивање да ће том догађају присуствовати и Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова, као и највиши великодостојници православне цркве.

Двије године раније, усред предизборне кампање, у Бањалуци је откривен споменик Стефану Немањи, а открили су га Додик и поглавар Српске православне цркве (СПЦ), патријарх Иринеј.

Порука је била јасна – врх СПЦ се ставио на страну једне политичке опције.

(Зло)употреба религије у политичке, односно предизборне сврхе, на овим просторима није, међутим, никаква новост. И мада посљедњих година у јавној манифестацији сопствене "побожности" предњачи Милорад Додик, није изузетак међу политичарима у Босни и Херцеговини који су познату Марксову тврдњу да је "религија опијум за народ", адаптирали у "религија је предизборни опијум за народ" и најјача маркетиншка алатка код "вјерујућег" гласачког тијела.

Није то ни чудо, с обзиром да су водећи политички лидери у овој земљи, данас декларисани националисти и "велики вјерници" – до почетка несрећних 90-их година прошлога вијека – углавном били декларисани комунисти и "велики атеисти". Од марсксизма су ипак задржали, тачније себи прилагодили, оно што њима одговара. На исти начин се данас односе и према религији – употребљавају је у оној мјери колико то њима у политичкој утрци користи.

Ни од Маркса ни од религије нису ништа научили о скромности, солидарности и равноправности међу људима. Додуше, од таквог поимања вјере од политичара се пуно не разликују ни великодостојници водећих вјерских заједница, што представља плодно тло успјешне симбиозе – вјера-национализам – политика из које на крају произлази успјех на изборима. Наравно, то не би било могуће без подршке народа. Кажем народа, а не грађана јер, да, у друштву развијене грађанске свијести, такве комбинације не би политичарима доносиле никакав успјех.

Мада је таква (зло)употреба религијских осјећања гласачког тијела карактеристична за читаву територију Босне и Херцеговине (као и региона), због сложености ове државе и ту постоје одређене разлике. Ипак, ријеч је само о нијансама.

Република Српска у којој се апсолутна већина становништва декларише као православна, представља врло плодно тло овдашњим политичарима да са том чињеницом и манипулишу, убирући поене, односно гласове код таквог бирачког тијела.

Наравно, сарадња "побожних" политичара и вјерских заједница – одвија се на обострану корист. Сликовит приказ је материјални процват вјерских заједница – док број становништва опада, незапосленост расте, велељепне цркве и џамије ничу на сваком кораку. У њихову изградњу држава издваја позамашна средства кроз разне донације, а по аутомобилима које возе "слуге божије", равноправно парирају политичким званичницима.

У том контексту треба посматрати и овогодишњу новост у образовном систему РС – увођење вјеронауке у средње школе.

Како је овдје протеклих деценија "служба божија" постала примамљиво занимање које доноси сигуран посао и плату – дошло је до огромног интересовања за школовање младих за свештеничка звања. То је на крају, неминовно, довело до вишка дипломираних теолога које црква више нема гдје да упосли. Отварањем радних мјеста професора вјеронауке у средњим школама овај проблем би у доброј мјери био ријешен. Нема сумње ни да ће црквени оци, на ову услугу, знати узвратити још агилнијом предизборном подршком "главном заштитнику православља", у што су Додика у међувремену "хиротонисали".

А како то у оваквим ситуцијама у РС већ поодавно бива – проблем је ријешен у четири ока! Предсједник овог ентитета Милорад Додик је након састанка са епископом бањалучким Јефремом –изјавио да ће вјеронаука бити уведена на иницијативу Српске православне цркве и тиме је ствар свршена – без претходне јавне расправе, консултација струке па и надлежних институција овог ентитета на челу са министарством просвјете чији су функционери на предсједникову изјаву, или боље речено заповијест, само "климнули главом".

То је, по обичају, најревносније урадио онај ко је најпозванији – министар просвјете Дане Малешевић. Он је чак рекао да 95% родитеља то подржава, иако је истина да родитеље нико ништа није питао.

Али истина је и да Малешевићева тврдња није далеко од истине. Да не лицитирамо постоцима, чињеница је да апсолутна већина становништва која се изјашањава као вјерници и не би имала ништа против новог предмета који се намеће њиховој дјеци.

Истини за вољу, осим преслабог цивилног сектора, у РС не постоји снага која би јавно проговорила о овој проблематици. Званичној опозицији то и не пада на памет – јер не само што се не би замјерали црквеним оцима него се они, напротив, са мање ли више успјеха, у овом случају понашају као и владајуће странке, свјесни који је у оваквом друштву значај подршке свештенства у прикупљању подршке гласача.

Наравно, у државама у којима религија не игра толико битну улогу у друштву то не би било могуће, али овдје је то тако.

Босна и Херцеговина јесте специфично друштво у коме се религија, као ваљда нигдје друго на свијету, готово никада не одваја од етничког идентитета. У доброј већини становништва овдје се не бити вјерник сматра не бити Србин. Бошњак, Хрват …, а то се већ доживљава као издаја и највећа "јерес".

Овдје однос према религији није интимна ствар сваког појединца, већ питање односа према етничком колективитету.

Мада коријени ове појаве сежу далеко у историју, довољно се вратити у деведесете године прошлога вијека и сјетити се како су са ескалацијом национализма (само)прокламоване националне вође – на челу политичких партија, дојучерашњи комунисти, заузели прве редове у црквама и џамијама. Странке и вође су се мијењале, али се до дан данас у том питању ништа озбиљно није промијенило.

Грађанско друштво није заживјело, а грађанске и лијеве политичке опције су или остале на маргинама или су "схватили" шта доноси изборни успјех и брзо се прилагодили бирачком тијелу – умјесто да раде на промовисању својих идеала и придобијању грађана у подршци тим идеалима. Популизам је неисцрпна тема, али детаљније неком другом приликом.

Ипак, не може се не поменути најочитији примјер политичке метаморфозе на овдашњој политичкој сцени.

Након ратне и поратне апсолутне владавине Српске демократске странке (СДС), тадашњег лидера Радована Караџића, осуђеног за ратне злочине, 1997. је дошло до промјене власти. Нови премијер РС у јануару 1998. постао је Милорад Додик.

Овај предратни комуниста, за посланика прве вишестраначке скупштине БиХ изабран као члан Савеза реформских снага Југославије, Анте Марковића, отпочео је тако своју прву владавину дугу три године, током које је националистичко и "побожно" гласачко тијело саблажњавао јавним признањем да је атеиста, изјавама као што је "коме се слави слава нека иде у СДС", позивањем Караџића и Младића "да се предају хашком трибуналу" и сл. Да ли му се сва та "јерес" обила о главу, тешко је тврдити, али на изборима 2000. године доживио је изборни дебакл и шестогодишње бивствовање у опозиционим редовима.

У сваком случају, Додик је изгледа убрзо схватио у чему је "фора".

"Када се (у јесен 2005. - оп. а.) Милорад на главном одбору појавио са причом, да ћемо се догодине у кампањи залагати за самосталну Републику Српску, приближити цркви и причати о што чвршћим везама са Србијом, били смо шокирани. Питали смо, како то предсједниче, па ми смо социјалдемократи нисмо националисти!? На што је он одговорио, хоћете ли ви да се бавимо идеологијом или да освојимо власт!” Ово ми је 2006. препричавао један тадашњи члан Главног одбора СНСД-а. Дванаест година је прошло од тада, у којима смо се толико наслушали Додиковог "српства" и "православља", гарнираног "русофилијом", да данас не сумњам ни у једну ријеч мог саговорника. Исти онај Додик, кога су поједини епископи и свештенство СПЦ, својевремено етикетирали као националног издајника и безбожника, постао је најрадије виђен гост тих истих епископа. Кум многих новосаграђених храмова и главни "чувар српства и православља", протагонист љубави према "православној мајчици Русији".

Остаје дилема колико је "подвижништво" потребно, па да бившем "комуњари", "безбожнику", "западњачком слуги", како су га већ "крштавали", крсну славу "чита" патријарх Иринеј, лично!? Мада у православној цркви, званично, никада није постојала индулгенција (откуп гријехова), времена се мијењају, поготово када се "гријеси откупљују" из јавних буџета кроз позамашне поклоне цркви и црквеним оцима – на обострану корист "грешника" и "слугу божијих".

Транзиција у БиХ доноси разне промјене – само "брига за нацију" и "одбрана вјере" остају најпродаванија роба политичког маркетинга – за коју се народ, без грађанске свијести, јагми као да се дијели џабе.

Аутор: Миљан Ковач