Када ће фабрика опет почети да ради?

Партизан је дуги низ година био препознатљив по стварању центара, а то се изгубило у последње три године.

Кошарка 06.06.2018 | 22:45 После још једне сезоне пуне успона и падова стручни штаб и управа Партизана имају времена да анализирају шта је било добро, а шта лоше и свакако ће имати пуне руке посла. Али, оно што свако са стране може да види, онако лаички, је чињеница да је клуб из Хумске опет кубурио са центарским позицијама, а управо је по томе био познат дуги низ годинама уназад. Била је то права производна трака у Партизану, којом је руководио Душко Вујошевић чија је једна од главних специјалности био рад са центрима, а клуб је од тога, поред резултатских, имао и добре финансијске бенефите. Ове сезоне инфериорност на центарским позицијама дошло је до изражаја у двомечу полуфинала са Црвеном звездом, али и у окршајима са ФМП-ом из Железника. Оно што представља свакако помак у односу на ситуацију из претходне три сезоне је повратак Ђорђа Гагића који представља својеврсну „копчу“ са последњим Вујошевићевим центарским пројектом у Партизану од пре шест година, а чинили су га још и Дејан Мусли, односно Никола Милутинов. Такође, поред Гагића, ове сезоне црно-бели дрес задужио је и талентовани Марко Пецарски, али је још танак за сениорску кошарку и биће му потребно много рада и тренинга да би остварио барем део потенцијала који је најављивао.

Нема дилеме да је та производна трака која је „штанцовала“ одличне центре пукла оног тренутка када је Партизан одлучио да се растане са Вујошевићем, а у три године колико је прошло од тада клуб није успео да створи центра који би представљао озбиљну снагу у рекету. Јер само од почетка овог миленијума кроз Партизанов рекет продефиловала су таква имена од којих се противницима “ледила крв у жилама“, а што је најважније, ти момци су добијали шансу да играју и са њима се озбиљно радило. Миленијумску серију у Хумској отворио је Ненад Крстић који се после три титуле првака Југославије отиснуо „преко баре“ и заиграо у НБА лиги, направивши каријеру за понос.

Његов природни наследник у Партизану био је Коста Перовић који је као 17-годишњак стигао из Беопетрола и за пет година у Хумској се наосвајао трофеја “за све паре“. И он је добро искористио чињеницу да је направио име са Партизаном и понајвише у Шпанији демонстрирао центарске квалитете. Прича о центрима у Партизану свакако не би била потпуна да не поменемо и Дејана Милојевића који није био дете црно-белих, али је оставио дубок траг. И, што је једнако важно, пренео је део искуства и знања на неке млађе саиграче. А један од њих био је и Никола Пековић. И њега су играчки створили Партизан и Вујошевић, па је после три трофејне сезоне отишао прво у Панатинаикос, а затим и у НБА лигу где је дошао до уговора из снова. Круна Партизанових успеха у том периоду био је пласман на Фајнал фор у Паризу 2010. године, а и тада је у екипи велику улогу имао центар, Алекс Марић који је из играчке анонимности и просека у Гранади дошао, поред осталог, и до најбоље петорке Евролиге те сезоне.

Долазимо до последњег периода у којем је Партизан стварао центре. У лето 2012. године у клуб је дошао трио Дејан Мусли, Ђорђе Гагић, Никола Милутинов. Сва тројица – озбиљан потенцијал, с тим да је Мусли баш као клинац отишао у Шпанију па му је то представљао повратак у српску кошарку. И сва тројица су на почетку „кидала живце“ навијачима неким потезима. Ипак, време је, као и увек било најбољи судија. Милутинов је постао озбиљан играч у грчком Олимпијакосу и реално је да оде у НБА лигу, док се Гагић после три године печалбарења вратио у Партизан, али је врло брзо показао колико значи за екипу. У међувремену, током претходне три године, разни су центри прошли кроз Партизан. Ђоко Шалић је, такође добио другу шансу, али се ни овај пут није снашао, био је ту и Урош Луковић који је за годину дана оставио веома добар утисак, али управа није продужила уговор са њим. Постојала су и страна решења попут Самарда Семјуелса и Амиде Брајме ове сезоне, односно раније Ђорђа Мајсторовића, Милоша Копривице, Дарела Вилијамса и Кевина Џоунса који се нису или нису дуже задржавали јер су оставили добар утисак или нису пружали.

И зато је за Партизан и његову будућност важно да та производна трака за центре настави да ради. Вујошевића одавно нема, али ту су у стручном штабу Ненада Чанка и Александар Матовић, односно Дејан Мијатовић. И за Партизан је важно да Ђорђе Гагић следеће сезоне добије још већу улогу и правог партнера под кошем, а да Марко Пецарски покаже да ли за њега има места у сениорској кошарци. И да клуб из Хумске опет у рекету има горостасе који ће да га бране.

Извор: моззартспорт

Фото: Старспорт, МН Пресс, Схуттерстоцк