1. мај у БиХ као синоним за излет

Обиљежавање 1. маја, Међународног празника рада, у већини земаља обојено је протестима које организују синдикати и на којима се истичу захтјеви за побољшање положаја радника.

Босна и Херцеговина 01.05.2018 | 10:20 У Републици Српској данашњи датум је синоним за излет и роштиљање, што ће се сасвим сигурно оправдати и овог пута. Синдикати ове године неће организовати никакве протесте којима би указали на положај радника у Српској.

Државне приредбе

Тако се запослени и синдикати у Српској овог пута неће придружити радницима у западним земљама који традиционално на данашњи дан излазе на улице и указују на разноразна кршења њихових права. Током прошлих година радници су у западним земљама, уз посредовање синдиката и постизања споразума са послодавцима, односно државом, постизали запажене успјехе у борби за своја права. Тако су се временом смиривале и социјалне тензије.

Са друге стране, у источним земљама раднички су покрети надзирани од комунистичких партија, које су формално заговарале социјалну правду, али уз ниске плате и продужени рад због наводних државних интереса, те су радници више били израбљивани него на Западу.

У појединим државама, прославе празника рада претворене су у државне приредбе, гдје се на индиректан начин показује како радничка класа даје подршку државно-партијским бирократским структурама. У случају тежње за промјенама и бољим социјалним статусом, раднички протести су сузбијани државном присилом и тенковима.

У Југославији Дан рада се обиљежавао врло свечано, кроз дводневни државни празник, свечане поворке и радничко-политичке прославе и говоре.

Међународни празник рада славе радници широм свијета. Као службени празник, слави се у преко 80, а неслужбено у готово свим земљама свијета. У Паризу 1989. године, на засједању Друге Интернационале (међународна заједница радничких и социјалистичких странака), 1. мај проглашен је Међународним празником радника и радница, познат и као „Маy Даy“, а на успомену на масакр радника у Чикагу, 1886. године.

Крвави обрачун

Наиме, тада је започео општи штрајк помоћу којег су се радници настојали изборити за своје достојанство и права међу којима је и осмосатно радно вријеме, какво данас познајемо.

У протестима који су захватили више од 1 200 творница у читавом САД-у учествовало је између 350 000 и 400 000 радника и радница, који су напустили своја радна мјеста и кренули у марш улицама.

Послодавци су 3. маја међу раднике послали своје тзв. штрајколомце, а између радника и њих дошло је до сукоба те је интервенисала полиција, ранивши многе и убивши четворо радника.



Сутрадан, као одговор на тај догађај, раднички активисти сазвали су мирну скупштину гдје се требало расправљати о даљој борби и о одговору на акције полиције. Када је скуп био при крају полиција је захтјевала распуштање скупштине али је тада неко из гомиле, у којој је преостало око 200 људи, бацио бомбу убивши једног и ранивши неколико полицајаца. Полиција је отворила ватру при чему је, у тој пуцњави, убијено седморо полицајаца и много радника и радница чији број до данас није утврђен.

Много је протестаната ухапшено, а вође штрајка изведени су пред суд. Упркос недостатку доказа, седморица су осуђена на смрт. Један од њих починио је самоубиство у затвору, двојица су помилована, а преостала четворица објешена 1887. пјевајући Марсељезу на стратишту. Посљедње ријечи једног од њих биле су: „Доћи ће вријеме када ће наша тишина бити моћнија од гласова које сте данас угушили.”

Гдје су највише а гдје најмање заштићена радничка права

Протести и обиљежавање празника рада у југоисточној Азији данас су најближе изворним постулатима радничких покрета кроз које је и настао тај међународни празник. Такво стање ни не чуди, јер према годишњем глобалном истраживању о правима радника, које средином сваке године објављује Међународни савез радничких синдиката, државе Југоисточне Азије налазе се међу онима у којима су та права најугроженија и најнижа.

Насилни сукоби у Турској

У Турској је 2015. године Први мај обиљежен насилним сукобима полиције и протестаната. Запаљиво је било и у Француској гдје су се протестанти успротивили десничарској странци. У Камбоџи, Бангладешу и Индонезији десетине хиљада протестаната тражили су боље услове рада. У категорији држава у којима “нема гаранције права радника” налазе се Камбоџа, Бангладеш, Кина, Хонг Конг, Индија, Јужна Кореја, Лаос, Малезија те Филипини.

У тек нешто блажој категорији држава уз које се веже “системско кршење права радника” налазе се још и Индонезија, Мјанмар, Непал те Тајланд. Готово комплетну Југоисточну Азију тако карактерише врло лоше стање радничких права због којих и није чудно што се Празник рада обиљежава радничким протестима.

Али, ситуација није блистава ни у другим дијеловима свијета. У споменутој групи држава у којима се права радника системски крше налазе се, према извјештају ИТУЦ-а из 2015. године, и Пољска, Румунија као и САД.

Најгори Блиски Исток

Извјештај ипак најгором регијом проглашава Блиски исток, највише због тога што у дијелу тамошњих држава нема гаранције права због урушавања правосудног система, док се друге државе, попут Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Турске, Кувајта, Бахреина, Катара, Омана и Јемена налазе у већ споменуте двије категорије држава у којима или нема гаранције права радника или се она системски крше.



Уз редовне приче о емигрантима из Азије и Африке који у богатим државицама Арапског полуострва раде у готово робовским условима, таква оцјена није изненађујућа. Не чуди зато и да Саудијска Арабија, као ни Емирати или Јемен уопште не обиљежавају празник рада.

У групи држава у којима се радничка права тек “повремено крше”, налази се 16 држава од којих је само једна изван Европе. Према оцјени ИТУЦ-а најбоље је бити запослен у некој од држава групе у којој се налазе: Аустрија, Белгија, Данска, Естонија, Финска, Француска, Њемачка, Исланд, Италија, Литванија, Црна Гора, Холандија, Норвешка, Словачка, Шведска и јужноамерички Уругвај. У тим је државама, због тога, тешко очекивати масовне протесте радника, иако не треба изненадити да обиљежавање Празника рада отме нека друга идеолошка група покушавајући упозорити на проблеме попут права имиграната, растући национализам или раст разлике међу богатима и сиромашнима.

Управо овај посљедњи разлог довео је у протеклих десетак година, а посебно након финансијске и привредне кризе 2008. и 2009. године до повећаног броја протеста у којима се покушава упозорити и на поновни раст кршења права радника.

Уз разне скандале у којима широка јавност све више сазнаје о пракси скривања богатства и неплаћања пореза те о тајним преговорима о трговинским уговорима за које се редовно оцјењује да се доносе у корист корпорација, не би требало чудити кад би ове, а и у идућим годинама, обиљежавање Првог маја, нажалост, опет скренуло у насилне воде у којима се радници покушавају изборити за нешто за шта су се већ борили.

Извор: Српска Цафе