"Да смо били прваци свијета, рата не би било!"

Рефик Шабанаџовић тврди да не би било рата да је Југославија 1990. освојила Мундијал, присећа се тог фамозног окршаја са Аргентином и свог црвеног картона, Црвене звезде, Дечића, Будућности, Дејана Савићевића…

Фудбал 03.05.2018 | 23:30 Рефик Шабанаџовић је у каријери играо за Дечић, Будућност, Жељезничар, Црвену звезду, АЕК, Олимпијакос и Канзас сити, освојио је великих 10 трофеја - са Звездом две титуле државног првака, Куп и Куп шампиона, са АЕК-ом три пехара лиге и један Купа, а са Олимпијакосом два пута национално првенство.

Био је поштован у сваком делу земље која се простирала од Вардара до Триглава, али...

... црвени картон у 31. минуту у четвртфиналу Светског првенства 1990. му је обележио каријеру. Чувао је Дијега Марадону, а Југославија је након пенала поражена од Аргентине (0:0 регуларно, 3:2 пеналима).

"Нећу да говорим, али вјерујте ми да је и на великим такмичењима било неког протежирања. Ми стојимо у живом зиду, судија ми даје жути картон, зашто баш мени од нас седам, осам? Знао је да чувам Марадону, најбољег играча на свету, а плус смо били у одличној форми. Мени је то данас смишно, чак и тај фаул се данас не би свирао. Толико ми је и данас жао због картона, да смо били 11 на 11 сигурно бисмо добили. Свима је било у интересу да прође Марадона и Аргентина, а не Југославија која је политички била на климавим ногама", тврди Шабанаџовић у интервјуу за подгоричке "Дневне новине".

Југославија са легендарним селектором Ивицом Осимом отворила турнир поразом од Немачке (4:1), а онда следе победе над Колумбијом (1:0), Уједињеним Арапским Емиратима (4:1), шоу и допијета Пиксија против Шпаније (2:1) и тај пораз након пенала од Аргентине.

"И поред тог мог црвеног картона имамо шансу на пенале. Томислав Ивковић одбрани Марадони, пре тога му одбрани у Спортингу и кладили су се пред утакмицу ако буде пенала да ће му одбранити. Имали смо предност. Баш штета. Врхунски играчи, врхунски тренер, та генерација је требало да буде првак планете. Да смо били шампиони света, не би било рата", оценио је Шабанаџовић, који је макар тај 31 минут чувао једног од најбољих на планети свих времена.

"Марадона је у то време био појам. Ја долазим као млад играч, најмлађи у стартној постави и пуне ми главу о Марадони. Хтео не хтеио, размишљао сам о њему. Кад смо изашли на загрејавање, сви Аргентинци раде на једној страни, а Марадона сам на другој - жонглирао је. Публика скаче, само се чује 'Марадона, Марадона' - играо је тада баш у Италији, достигао врхунац у Наполију, био је бог. Мада, против нас се није наиграо”, рекао је Сарајлија из Подгорице, који је за Југославију одиграо осам утакмица.



Прве фудбалске кораке Шабанаџовић је научио у Дечићу...

"Са 14 година сам играо за прву екипу Дечића републичку лигу - то је била јача од неких данашњих лига. Добио сам позив од Будућности и прешао тамо. Играо сам за пионирску репрезентацију Црне Горе заједно са Савићевићем, Бандовићем... Звали су нас златна тројка Црне Горе, јер све што се могло освојити, освојили смо. Били два пута прваци Југославије, у Славонској Пожеги били први, у Никшићу први - добијали смо Србију, БиХ, Хрватску”.

Практично као малолетник долази у сарајевски Жељезничар 1985. године…

"Хтео сам да останем, али Будућност је имала сјајну генерацију - Вујовић, Воротовић, Бакрач су играли на мојим позицијама. Био сам нестрпљив, желио сам да добијем шансу и знао сам ако останем да ћу чекати. Стиже позив од Жељезничара - Ивица Осим тренер и играчи попут Баждаревића, Паљића и осталих. Рекао сам: 'Хајде, изазов је - пробај'. Од прве утакмице када сам добио шансу, нисам више изашао из екипе. Публика ме заволела, причало се: 'Дошао Црногорац, добар играч'. На крају, ту сам играо полуфинале Купа УЕФА, били смо близу финала против Реала. Избацио нас је Видеотон голом у 93. минуту и то ми је најтежи пораз у каријери. Цео град, цела Југославија је у то време живела за Жељезничар. Била је то сјајна генерација. Што нисам успео ту, касније јесам са Звездом".

А одличне партије на Грбавици је запазила Црвена звезда - Рефик са напуњене 22 године 1987. године долази у Београд.

“Звезда је стварала екипу. Доводила је по два, три играча са простора бивше Југославије. У то време кад сам дошао, дошли су иБинић, Јурић, Просинечки, касније Савићевић, Панчев, Михајловић. Они су то студиозно радили, доводили талентоване играче који су играли у својим претходним екипама и касније је дошло до тог резултата. Теже је било играти у Звезди, него данас за неку од репрезентација из бивше Југославије. Ту је било 22 играча, дрим - тим”.

Врхунац каријере практично свих из те генерације Звезде десио се 29. маја 1991. када је освојен Куп шампиона (Лига шампиона) против Марсеја у Барију.

“Није финале било лепо за око. Знало се да имамо врхунске играче који могу једним потезом да реше меч и да буде атрактиван фудбал. Кад оно ми са таквим играчима - дефанзива 90 минута! Али, знали смо да они имају Папена, Бодуа, Абеди Пелеа којег сам ја чувао. Послије пенала то се претворило у лудницу. Данас гледам Лигу шампиона и говорим себи: 'Човече, ја сам ово освојио'. Стварно нешто невероватно - незаборавно!”, говори данас 52-годишњи Шабанаџовић, који је рођен у Титограду 2. августа 1965, али је одабрао да живи у свом Сарејаву мирном животом.

Тада је у Звезди играо мајстор из сваког дела Југославије (било је Срба, Македонаца, Црногораца, Хрвата, Босанаца, само је Словенац фалио), а увелико се причало о рату.

"Шта ћеш кад си спортиста, не мислиш о томе. Дођемо на тренинг, млади момци, зезање, не помишљаш да може да дође до нечега. Касније смо сви нормално разговарали о томе и сачували добре односе".

А у тој шампионској генерацији од Црногораца поред Рефика ту су још Слободан Маровић,Душко Радиновић, Жељко Калуђеровић и наравно Дејан Савићевић.

“Дејан Савићевић је највећи и најбољи у Југославији. Сами резултати у Милану где је успео да опстане толико година говоре колико је био добар", јасан је Шабанаџовић, који је са задовољством трчао због такозваног "Генија".

“За такве играче вреди да се трчи, јер он једним потезом може да избаци целу одбрану... Ми смо позади завршавали све његово, јер ако га пуно враћаш, онда смо га губиш у нападу - тако да је боље било држати га горе, јер смо увек имали у глави да нешто може да уради. Тако су се прилагођавале све екипе на Деја. Драго ми је што данас добро гура на челу Фудбалског савеза Црне Горе”.

Извор: мондо.ме