Анализа: Шта се десило са Партизановом игром?

Какви су изазови пред Мирославом Ђукићем чији је тим знао да се носи и намучи озбиљне европске, а има проблем са просечним српским клубовима?

Фудбал 27.02.2018 | 23:45 Зима. Дословно и фигуративно. Хумска је залеђена на минус 11. Бодовни заостатак Партизана за лидером Суперлиге се повећао не само као снег који веје Србијом, већ и проблеми с којима се црно-бели суочавају после само четири такмичарске утакмице у новој години.

Мада на Топчидерском брду кажу „покрао нас судија против Земуна“ и(ли) имају апсолутно право да се жале што је гол Плзења у Београду постигнут на нерегуларан начин, остаје као један од општих утисака фудбалских заљубљеника да у 2018. нису пронашли игру каквој тежи Мирослав Ђукић. Или каква је у генетском коду клуба.

Офанзивну.

Има и објективних препрека. Неко ће посегнути за лошим тереном у Драгачеву, појединци за изостанком публике у недељу по подне, стручни штаб ће указати на кадровске проблеме (повреде, картони), можда има до тога да је пролећна сезона тек у зачетку, али...

Ако се Партизан мучи против ривала објективно скромних могућности - а и Младост и Земун нису велесиле српског фудбала - онда је то показатељ да је проблем игра. Иста она које није било ни у реваншу у Плзењу, па је зато оправдано запитати се где шкрипи - јер очигледно шкрипи - и како то што не функционише подмазати. Ако већ није касно...

У  овом тренутку црно-бели игру немају. Изостанак акција које би за циљ имале вишак по страни или спремање шанси нападачима издваја се као један од голим оком видљивих недостатака. Зоран Тошић, Марко Јанковић и Сејдуба Сума играју испод репутације (први), очекивања (други) и уложеног новца (трећи). На три последња меча били су неубедљиви, без ефекта у ситуацијама „један на један“, није ту било „брдо“ шанси да би се за њима жалило и за њихово и добро Партизана је да се што пре промене навике на терену, а не само копачке као што је то у полувремену утакмице са Земуном учинио Гвинејац.

Једини који је у досадашњем току овог дела сезоне оправдао очекивања у везном реду - делу тима по коме је екипа из Хумске 1 деценијама била препознатљива и у стилу надимка млела ривале - јесте ДанилоПантић. Ни он не може све сам.

Од играча племенитог кова Ђукић на располагању има још младог Армина Ђерлека (одушевио на припремама) и ветерана Сашу Илића (повезао игру против Земуна), на које би могао да падне терет одговорности док се Јури Вакулко кроз процес тренинга не спреми за изазове у Суперлиги или од повреде у потпуности опорави Небојша Косовић. Верујемо да је за Ђукића изазов да ли неке од ведета, за промену, преселити на клупу или их пустити да кроз утакмице пронађу оне састојке какве су их красиле јесенас, јер су српски и црногорски репрезентативац у једном делу сезоне дословце носили Партизан.

Тек кад „проиграју“ - било садашњи, било будући првотимци - Партизан ће моћи да рачуна и на већи број шанси. Последично томе и голова.

„Потребно нам је више центаршутева, више удараца, не можемо да имамо само соло акције, немогуће је ушетати се у гол“, упозорио је после 24. кола Мирослав Ђукић да жели тимске акције, а не индивидуалне потезе, којих је - руку на срце - све мање.

Партизанова игра данас није онаква каква је била у двомечу са Олимпијакосом. Одважна. Није ни изблиза оној из Фелчута. Ефикасна. Није ни отресита, „затегнута“, мудра, каквом се представио у оба сусрета са Јанг Бојсом. Или организована као у београдском судару са Плзењом. Поменуте утакмице доказ су да црно-бели могу. Да знају никад није ни било спорно. Остаје им да оно што умеју понове, јер се многи питају  како нешто добро за Европу не може да прође у сударима са екипама које до ње не могу ни да стигну.

Баш ту је цака..

Ако се погледа мало шира слика тим Мирослава Ђукића је сјајно деловао баш против екипа које му оставе простор и желе да играју фудбал. Такви су Олимпијакос, Јанг Бојс, Динамо Кијев у Београду или Плзењ током 60 минута првог меча. Проблем је настајао оног тренутка кад је потребно пробити бедем суперлигашких екипа.

„Имамо проблем кад се противник повуче. Немамо простора, тад улазимо у проблем. То је очигледно током целе сезоне“, сматра Ђукић.

Партизан је раније - на пример у време кад су његови сарадници из стручног штаба, Андрија Делибашић иЉубиша Ранковић или садашњи спортски директор Ивица Илиев, играли заједно - офанзивом скривао пропусте одбране. Било их је и тад, у ери Љубише Тумабаковића, међутим, ако екипама какве су подгоричка Будућност, Хајдук из Куле или зрењанински Пролетер „спакујете“ три комада до краја првог полувремена, није проблем да се затресе сопствена мрежа.

Овако... Пропусти одбране постају видљивији. Коштају клуб (примљен по једна гол на претходних седам тамичарских утакмица) бољих резултата скоро подједнако као и не баш похвална форма нападача или оних који би прилике требало да им створе.

Следећи Партизанов проблем је домаћи терен. Испоставило се, никаква предност. Од седам последњих првенствених мечева код куће актулени првак је добио тек један. Стралада је ОФК Бачка (3:1), а одолели Чукарички (0:0), Спартак, Војводина, Црвена звезда (све по 1:1), док Напредак и Земун били у прилици да узму сва три бода пре него што су голове примили у надокнади (опет по 1:1).

Последично овим резулатима, због којих је заостатак двоцифрен, поставља се питање писхе. Екипа делује као да се у њу увукао страх, па без обзира на изајве „титула достижна“, чини се да све мање у свлачионици „Земунела“ верују да је могућа реприза лањског подвига кад су пред јуришником Марком Николићем, те тандемом Ђурђевић - Леонардо ривали падали као снопље. Чак и кад није било игре, било је агресије, петље, снаге, па онда и наклоности Фортуне.

Партизан за почетак мора да поправи игру. Јер, како тренери воле да кажу, „кад имаш игру - имаш и резултат“.

У Хумској, тренутно, немају ни једно, ни друго. А имали су. Зато...

Извор: моззартспорт