Прича: Црвени дрес са бројем девет!

Кад пресуше Салахови голови и потамни сенегалски драгуљ, светлеће на Енфилду беличасти зуби фантастичног Бразилца.

Фудбал 27.02.2018 | 00:00
Прича: Црвени дрес са бројем девет!
У пристојнијим кућама, тик изнад телевизијског пријемника је слика свеца, можда Вилеров гоблен или читава насмејана породица на окупу, са неке давне свадбе или крштења.

Али пошто нисам превише пажљив домаћин, код мене је то Бог, лично.

Роби Фаулер, црни рам у савршеном јин-јангу са његовим црвеним дресом (“Адидас”, реклама “Царлсберг”, грб посред стернума, што значи да то мора бити 1995. или 1996), насмејан  с подигнутом руком, јер управо је дао гол.

Наравно да је Роби дао гол.

То је радио увек. То „деветке“ раде, у фудбалу, у Ливерпулу, откад је фудбала, откад је Ливерпула.

У ствари, то је оно што су деветке радиле. Од Робија Фаулера, коју сезону након што је овековечен тренутак на тој фотографији, почело је нешто што се колоквијално назива “Проклетство Ливерпуловог дреса са бројем 9”.

У другим клубовима можда је света „десетка“, у Ливерпулу се увек гледала и славила „деветка“, тек мало мање од седмице, која ће заувек мирисати на Кевина Кигена и Кенија Далглиша (један тип по имену Стивен Џерард унеће благу забуну када се определи за осмицу). 

Било је то логично, уосталом, јер Ливерпул је увек играо нападачки и ефикасно. Ијан Сент Џон, Дејвид Ферклаф, Стиви Хајвеј, Рони Розентал и два пута Ијан Раш, све до Робија Фаулера, морали су, природно, бити љубимци Енфилда.

А онда је кренуло по злу. Старији навијачи говорили су да је Ливерпул изгубио свој идентитет, да се титула не може освојити без шпица који гарантује “двадесет плус” погодака по сезони, ма и они врхунски шпицеви би се покупили после свега сезону-две покупили и отишли на неке зеленије и извиканије пашњаке.

Просечан фан Ливерпула вероватно добије мучнину када погледа списак оних који су, макар у ери Премијер лиге, после Раша и Фаулера, дакле, носили тај број.

Николас Анелка. Ел Хађи Дијуф. Ђибрил Сисе. Фернандо Торес, као једини, и сувише краткотрајни изузетак. Па онда опет тропа, у серији: Енди Керол, Јаго Аспас, Рики Ламберт, Кристијан Бентеке.

Један мадридски штих и осморица потрошних прашинара. За неке, попут Анелке, морали бисмо имати разумевања, јер није он био крив што му се није посрећило; о некима је боље и да не причамо, јер ко зна где би нас то одвело. Осам нимало величанствених, у читавом 21. веку.

Боби Фирмино није изгледао као човек који може да разбије клетву. Не само зато што је, кажу, приватно повучен – има та анегдота да га је тренер Фигуеиренсеа првих неколико дана звао “Алберто”, а да се овај није ни помучио да му приђе и каже право име – него зато што испрва није ни носио „деветку“, нити играо нападача.

Довео га је Брендан Роџерс (мада би било исправније рећи да га је довео онај ноторни „комитет за трансфере“), оне сезоне када су кола кренула толико наниже да ни ручна кочница ни падобран не би помогли – сем што је низбрдица, на крају ње је провалија – и када је неуспешном експерименту саБалотелијем дошао крај, само да би га заменио Белгијанац Бентеке.

Фирмино је дошао за немале паре (или за јако смешне паре, ако схватите да је коштао скоро као Енди Керол) из Хофенхајма који је био хит првенства Немачке, али чак и за разне мачке у џаку увек спремни навијачи Ливерпула били су превише подозриви да би пали на причу о још једном спасиоцу. Истина, није понео број девет – узеће га тек када, фин какав јесте, прошлог лета стигне Мохамед Салах и замоли га да му уступи “једанаестицу” – а није ни играо као број девет. Није играо никако, и већ смо били спремни да га сврстамо у фолдер страхотних, ступидних промашаја.

Роџерс га је добио, али Роџерс није знао шта ће с њим, као што Роџерс није знао шта ће с било чим после оне сезоне са Суарезом и клизањем капитена; негде у октобру, пре него што ће Северни Ирац морати да напусти Мелвуд, Ливерпул је играо против Манчестер Јунајтеда и Фирмино је провео већи део меча на месту десног бека. Када није био на беку, лутао је по крилу, прилично безопасан за све, сем за своју каријеру. Периферни играч у све перифернијем клубу...

Тада се Ливерпулу и Фирмину десио Јирген Клоп.

У ствари, љубав Немца и млађаног Бразилца тињала је и пре тога. У једном интервјуу менаџер Ливерпула објаснио је да је помно гледао снимке утакмица и да је видео огроман потенцијал. Ако један тим има играча као што је Роберто Фирмино, говорио је Клоп, онда тај тим има и амбицију и могућност да буде веома, веома добар.

Мало јаче од две године касније, Роберто Фирмино је средишња игла трозупца који је вероватно најбоља нападачка опција на Острву, а Јирген Клоп је у Роберту Фирмину нашао свог љубимца за све паре и све утакмице.

Када су га уочи осмине финала Лиге шампиона поново питали о том фамозном трилингу, Клоп је био још јаснији:

“Мо Салах је светска класа, али није то сваки дан. Садио Мане је светска класа, али није то сваки дан. Роберто Фирмино је светска класа, сваки дан.”

И заиста, оправдано би било, чак и ако смо заслепљени статистиком која краси пребрзог Египћанина и његовим луцидним потезима, или повременим пирокластичним изливима сенегалског драгуља, да се запитамо како ће изгледати игра Ливерпула када голови Салаха пресуше, а пресушиће, макар због теорије вероватноће.

Они нешто рационалнији већ су разложили Салахове доприносе на парчиће, и истина је да њега врло често не буде на читавој утакмици (а онда кад га буде – баш га буде). Фирмино, види то понајбоље Клоп из првог реда, представља конзистентан квалитет, чак и ако он не може да се види голим оком, чак и ако је и даље у запећку неких других играча, како у Премијер лиги, тако и на самом Мерсисајду.

Боби Фирмино, зубати дечак који се није савијао кући, трошећи време у родном Масеју углавном пикајући фудбал на улици – његова мајка сведочила је и да је спавао са лоптом, колико је желео да постане фудбалер– успео је да уради нешто што нисмо ни мислили да је могуће. Да ућутка оне навијаче Ливерпула који су свих ових година маштали о „класичној деветки“, зазивали дух Ијана Раша и говорили да без ортодоксног, стереотипног шпица, ваљда а ла Лукаку или Дрогба или, хех, Лаказет, клуб не може да се такмичи са осталим богатунима на Острву, а камоли у Европи.

Зар, уосталом, и све мукотрпније и узалудније бивствовање Данијела Стариџа, као „само голгетера“, не показује да у Клоповом металуршко-технолошком систему нема места ни за какве стереотипе и ортодоксије, па тако ни за праву правцату „деветку“, чији је задатак да пуни мрежу, а да после пита за здравље и децу?

Фирмино није „деветка“, јасно је то, без обзира шта пише ове сезоне на дресу, али није ништа мање од „деветке“, и питање је да ли би трилинг био толико ефикасан да је ишта другачије.

Он може једнако успешно да игра као крилни нападач, па чак и у средини, и прави је одговор на питање од 160.000.000 евра „Како после Кутиња?“ Креативан, брз, фантастичне визије, с лоптом која би сада њега водила у кревет колико воли да буде међу његовим копачкама, али задојен немачком упорношћу и стамен у дуелима – није ни чудо да је каријеру почео као, замислите, задњи везни, пре него што ће га тренери ипак гурнути мало више напред – Фирмино је епитом “гегенпресинга”, стварања и прекрајања простора и његовог експлоатисања, пенетрације, да простите, коју толико умешно раби Јирген Клоп.

Није то што он ради без преседана, чак и у црвеном дресу са тим бројем. И Стиви Хајвеј, онај о којем се и даље певају песме са Копа, једнако снажне као и стихови о Кинг Кенију, носио је једно време дрес са тим бројем, иако је био понајмање нападач.

Хајвеј је са крила нападао, плесао, разигравао, центрирао, на концу и шутирао, и оно што Боби Фирмино ради у ствари је унапређена и убрзана верзија Енфилдовог хероја, прилагођена 21. веку.

Свака част Салаху, да подвучемо црту, на свим головима и продорима и ономе кад дода гас као да је управо украо нешто из пирамиде, и свака част Садију Манеу на брзини и атрактивности; душа и срце и слика и прилика овог Клоповог Ливерпула – који можете да не волите, али тешко да може да вам се не свиђа – ипак је Роберто Фирмино. Бразилац можда није „деветка“ којој смо се свих ових мукотрпних сезона надали сви ми који изнад телевизијског пријемника, уместо Вилеровог гоблена и свеца заштитника фамилије, држимо слику Бога лично; није Фаулер, а није ни Торес, добро је што није Бентеке, ни Аспас, а сигурно није ни Раш ни Ијан Сент Џон.

Добро је, и добро ће да буде, јер је он много, много више од тога.



Извор: моззартспорт

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Питање

27.02.2018 07:43

Да ли сте нормални?

ОДГОВОРИТЕ