Priča: Crveni dres sa brojem devet!

Kad presuše Salahovi golovi i potamni senegalski dragulj, svetleće na Enfildu beličasti zubi fantastičnog Brazilca.

Fudbal 27.02.2018 | 00:00 U pristojnijim kućama, tik iznad televizijskog prijemnika je slika sveca, možda Vilerov goblen ili čitava nasmejana porodica na okupu, sa neke davne svadbe ili krštenja.

Ali pošto nisam previše pažljiv domaćin, kod mene je to Bog, lično.

Robi Fauler, crni ram u savršenom jin-jangu sa njegovim crvenim dresom (“Adidas”, reklama “Carlsberg”, grb posred sternuma, što znači da to mora biti 1995. ili 1996), nasmejan  s podignutom rukom, jer upravo je dao gol.

Naravno da je Robi dao gol.

To je radio uvek. To „devetke“ rade, u fudbalu, u Liverpulu, otkad je fudbala, otkad je Liverpula.

U stvari, to je ono što su devetke radile. Od Robija Faulera, koju sezonu nakon što je ovekovečen trenutak na toj fotografiji, počelo je nešto što se kolokvijalno naziva “Prokletstvo Liverpulovog dresa sa brojem 9”.

U drugim klubovima možda je sveta „desetka“, u Liverpulu se uvek gledala i slavila „devetka“, tek malo manje od sedmice, koja će zauvek mirisati na Kevina Kigena i Kenija Dalgliša (jedan tip po imenu Stiven Džerard uneće blagu zabunu kada se opredeli za osmicu). 

Bilo je to logično, uostalom, jer Liverpul je uvek igrao napadački i efikasno. Ijan Sent Džon, Dejvid Ferklaf, Stivi Hajvej, Roni Rozental i dva puta Ijan Raš, sve do Robija Faulera, morali su, prirodno, biti ljubimci Enfilda.

A onda je krenulo po zlu. Stariji navijači govorili su da je Liverpul izgubio svoj identitet, da se titula ne može osvojiti bez špica koji garantuje “dvadeset plus” pogodaka po sezoni, ma i oni vrhunski špicevi bi se pokupili posle svega sezonu-dve pokupili i otišli na neke zelenije i izvikanije pašnjake.

Prosečan fan Liverpula verovatno dobije mučninu kada pogleda spisak onih koji su, makar u eri Premijer lige, posle Raša i Faulera, dakle, nosili taj broj.

Nikolas Anelka. El Hađi Dijuf. Đibril Sise. Fernando Tores, kao jedini, i suviše kratkotrajni izuzetak. Pa onda opet tropa, u seriji: Endi Kerol, Jago Aspas, Riki Lambert, Kristijan Benteke.

Jedan madridski štih i osmorica potrošnih prašinara. Za neke, poput Anelke, morali bismo imati razumevanja, jer nije on bio kriv što mu se nije posrećilo; o nekima je bolje i da ne pričamo, jer ko zna gde bi nas to odvelo. Osam nimalo veličanstvenih, u čitavom 21. veku.

Bobi Firmino nije izgledao kao čovek koji može da razbije kletvu. Ne samo zato što je, kažu, privatno povučen – ima ta anegdota da ga je trener Figueirensea prvih nekoliko dana zvao “Alberto”, a da se ovaj nije ni pomučio da mu priđe i kaže pravo ime – nego zato što isprva nije ni nosio „devetku“, niti igrao napadača.

Doveo ga je Brendan Rodžers (mada bi bilo ispravnije reći da ga je doveo onaj notorni „komitet za transfere“), one sezone kada su kola krenula toliko naniže da ni ručna kočnica ni padobran ne bi pomogli – sem što je nizbrdica, na kraju nje je provalija – i kada je neuspešnom eksperimentu saBalotelijem došao kraj, samo da bi ga zamenio Belgijanac Benteke.

Firmino je došao za nemale pare (ili za jako smešne pare, ako shvatite da je koštao skoro kao Endi Kerol) iz Hofenhajma koji je bio hit prvenstva Nemačke, ali čak i za razne mačke u džaku uvek spremni navijači Liverpula bili su previše podozrivi da bi pali na priču o još jednom spasiocu. Istina, nije poneo broj devet – uzeće ga tek kada, fin kakav jeste, prošlog leta stigne Mohamed Salah i zamoli ga da mu ustupi “jedanaesticu” – a nije ni igrao kao broj devet. Nije igrao nikako, i već smo bili spremni da ga svrstamo u folder strahotnih, stupidnih promašaja.

Rodžers ga je dobio, ali Rodžers nije znao šta će s njim, kao što Rodžers nije znao šta će s bilo čim posle one sezone sa Suarezom i klizanjem kapitena; negde u oktobru, pre nego što će Severni Irac morati da napusti Melvud, Liverpul je igrao protiv Mančester Junajteda i Firmino je proveo veći deo meča na mestu desnog beka. Kada nije bio na beku, lutao je po krilu, prilično bezopasan za sve, sem za svoju karijeru. Periferni igrač u sve perifernijem klubu...

Tada se Liverpulu i Firminu desio Jirgen Klop.

U stvari, ljubav Nemca i mlađanog Brazilca tinjala je i pre toga. U jednom intervjuu menadžer Liverpula objasnio je da je pomno gledao snimke utakmica i da je video ogroman potencijal. Ako jedan tim ima igrača kao što je Roberto Firmino, govorio je Klop, onda taj tim ima i ambiciju i mogućnost da bude veoma, veoma dobar.

Malo jače od dve godine kasnije, Roberto Firmino je središnja igla trozupca koji je verovatno najbolja napadačka opcija na Ostrvu, a Jirgen Klop je u Robertu Firminu našao svog ljubimca za sve pare i sve utakmice.

Kada su ga uoči osmine finala Lige šampiona ponovo pitali o tom famoznom trilingu, Klop je bio još jasniji:

“Mo Salah je svetska klasa, ali nije to svaki dan. Sadio Mane je svetska klasa, ali nije to svaki dan. Roberto Firmino je svetska klasa, svaki dan.”

I zaista, opravdano bi bilo, čak i ako smo zaslepljeni statistikom koja krasi prebrzog Egipćanina i njegovim lucidnim potezima, ili povremenim piroklastičnim izlivima senegalskog dragulja, da se zapitamo kako će izgledati igra Liverpula kada golovi Salaha presuše, a presušiće, makar zbog teorije verovatnoće.

Oni nešto racionalniji već su razložili Salahove doprinose na parčiće, i istina je da njega vrlo često ne bude na čitavoj utakmici (a onda kad ga bude – baš ga bude). Firmino, vidi to ponajbolje Klop iz prvog reda, predstavlja konzistentan kvalitet, čak i ako on ne može da se vidi golim okom, čak i ako je i dalje u zapećku nekih drugih igrača, kako u Premijer ligi, tako i na samom Mersisajdu.

Bobi Firmino, zubati dečak koji se nije savijao kući, trošeći vreme u rodnom Maseju uglavnom pikajući fudbal na ulici – njegova majka svedočila je i da je spavao sa loptom, koliko je želeo da postane fudbaler– uspeo je da uradi nešto što nismo ni mislili da je moguće. Da ućutka one navijače Liverpula koji su svih ovih godina maštali o „klasičnoj devetki“, zazivali duh Ijana Raša i govorili da bez ortodoksnog, stereotipnog špica, valjda a la Lukaku ili Drogba ili, heh, Lakazet, klub ne može da se takmiči sa ostalim bogatunima na Ostrvu, a kamoli u Evropi.

Zar, uostalom, i sve mukotrpnije i uzaludnije bivstvovanje Danijela Staridža, kao „samo golgetera“, ne pokazuje da u Klopovom metalurško-tehnološkom sistemu nema mesta ni za kakve stereotipe i ortodoksije, pa tako ni za pravu pravcatu „devetku“, čiji je zadatak da puni mrežu, a da posle pita za zdravlje i decu?

Firmino nije „devetka“, jasno je to, bez obzira šta piše ove sezone na dresu, ali nije ništa manje od „devetke“, i pitanje je da li bi triling bio toliko efikasan da je išta drugačije.

On može jednako uspešno da igra kao krilni napadač, pa čak i u sredini, i pravi je odgovor na pitanje od 160.000.000 evra „Kako posle Kutinja?“ Kreativan, brz, fantastične vizije, s loptom koja bi sada njega vodila u krevet koliko voli da bude među njegovim kopačkama, ali zadojen nemačkom upornošću i stamen u duelima – nije ni čudo da je karijeru počeo kao, zamislite, zadnji vezni, pre nego što će ga treneri ipak gurnuti malo više napred – Firmino je epitom “gegenpresinga”, stvaranja i prekrajanja prostora i njegovog eksploatisanja, penetracije, da prostite, koju toliko umešno rabi Jirgen Klop.

Nije to što on radi bez presedana, čak i u crvenom dresu sa tim brojem. I Stivi Hajvej, onaj o kojem se i dalje pevaju pesme sa Kopa, jednako snažne kao i stihovi o King Keniju, nosio je jedno vreme dres sa tim brojem, iako je bio ponajmanje napadač.

Hajvej je sa krila napadao, plesao, razigravao, centrirao, na koncu i šutirao, i ono što Bobi Firmino radi u stvari je unapređena i ubrzana verzija Enfildovog heroja, prilagođena 21. veku.

Svaka čast Salahu, da podvučemo crtu, na svim golovima i prodorima i onome kad doda gas kao da je upravo ukrao nešto iz piramide, i svaka čast Sadiju Maneu na brzini i atraktivnosti; duša i srce i slika i prilika ovog Klopovog Liverpula – koji možete da ne volite, ali teško da može da vam se ne sviđa – ipak je Roberto Firmino. Brazilac možda nije „devetka“ kojoj smo se svih ovih mukotrpnih sezona nadali svi mi koji iznad televizijskog prijemnika, umesto Vilerovog goblena i sveca zaštitnika familije, držimo sliku Boga lično; nije Fauler, a nije ni Tores, dobro je što nije Benteke, ni Aspas, a sigurno nije ni Raš ni Ijan Sent Džon.

Dobro je, i dobro će da bude, jer je on mnogo, mnogo više od toga.



Izvor: mozzartsport