Цеца имала улогу у вођењу клуба

Бивши фудбалер, а сада тренер Милан Обрадовић за руске медије је причао о периоду када је наступао за Обилић, који је у то време био у власништву покојног Жељка Ражнатовића Аркана.

Србија 24.02.2018 | 22:08 Аркан је, према речима Обрадовића, тражио само једно од играча.

- Његова канцеларија је била на стадиону. Све што је имао дао је клубу, а имао је много. Заузврат је тражио од играча да буду професионалци - "немате много времена да зарадите новац за ваше породице. Не будите будале. Не траћите те године".

Велику улогу у вођењу имала је и Арканова супруга, Светлана Ражнатовић.

- Његова супруга Цеца, симпатична и весела жена, би нас звала увече у пола 10 и питала да ли гледамо тај и тај филм. Тако је проверавао да ли је сваки играч заспао. Знао је све шта се догађа у клубу. После пораза је био веома љут, али после успешних утакмица нас је богато награђивао.



Говорио је о највећој премији коју је добио у то време.

- Око 1.000 немачких марака. Моја прва месечна плата била је око 300 марака. Моја мајка је радила у вртићу, а отац у ИБМ-у и примао је ту исту суму. Ја сам имао 18 година и за мене је то био огроман новац. Одмах сам себи купио ципеле и популарне фармерке. Све остало било је за храну.

Године 1998. је Обилић успео да прекине низ Црвене звезде и Партизана који су се смењивали као шампиони. 

- Жељко је желео да покаже Партизану и Црвеној звезди да може да се такмичи са њима. Када је 2000. године убијен, његова супруга је постала председник Обилића. Била је толико забринута за послове њеног супруга да је плакала после сваког пораза. Она је била специфичан лидер за Србију, могла је просто да седи са играчима у ресторану, да разговара са нама, пуши и пије пиво. Цеца је после Жељкове смрти неколико година одржавала Обилић на високом нивоу. Уложила је пуно личног новца у клуб. Међутим, 2003. године у Србији је настала криза и за Цецу је било тешко да обезбеди финансије. Она је издржала колико је могла, али нико није желео да јој помогне.

Обрадовић је објаснио и како је проживљавао године бомбардовања.

- Били смо млади и луди. Седимо у кафићу, пијемо ђус, воду, кафу. И у седам увече се чује сирена. Дакле, авиони су полетели. Мајка галами - хајде у склониште. Али моји пријатељи и ја се никада нисмо крили. Напротив, пели смо се на кров и гледали у небо. Ракете су звиждале око нас као судијски звиждуци. Само је сваке секунде било све гласније. Звиждање, звиждање, звиждање и онда бљесак. То је трајало преко три месеца. 

Како се породица носила са тим недаћама током рата?

- Моја мајка је из Хрватске. Многи њени рођаци су прошли кроз нашу кућу. Долазили би са малом децом и били дан или два код мене. Неколико мојих рођака је умрло у Босни. Да су политичари били паметнији, све би се решило мирнијим путем - испричао је Обрадовић руским медијима.

(Курир)