Исповест Арпада Штербика: Зашто оставих Србију за Шпанију...

Некад заболи, али онда видим Марсенића и сетим се у какво расуло те баца Србија! Европски шампион понавља зашто је морао да побегне из нашег рукомета. . .

Остали спортови 04.02.2018 | 23:45 Док је правио планове шта да ради тог викедна, изненада му је зазвонио телефон и речено му је да је потребан јер се први голман повредио. Изнајмио је аутомобил у Скопљу, већ увече био у Загребу, а сутра вече на терену у полуфиналу европског првенства против Француске. Два дана касније је у финалу против Шведске освојио злато...

Памтиће се претходно ЕП у рукомету по неким изненађењима, неким сјајаним индивидуалним ролама, по судијским безобразлуцима, али највише по Арпаду Штербику који је у полуфиналу против Шпаније стао на гол, одиграо укупно 37 минута на шампионату и био несавладива препрека за шутере Француске и Шведске. У 39-ој години је светској, придодао и европски титулу са Шпанијом на невероватан начин.

Да би постао најбољи Арпад Штербик је пре десетак година морао да испуни први услов - да побегне из кацерогеног српског рукомета који већ годинама вуче за собом у блато све пто вреди. Каошто Веселин Вујовић рече да „казна, а не награда“ радити у српском рукомету, тако и Штербик у једном од ретких интервјуа за српске медије, Новостима открива зашто је побегао из српског рукомета.

За оне који рукомет прате кампањски од првенства до првенства и једино тада их занима овај спорт, Штербик је издајник који је променио репрезентацију. За оне који боље прате овај спорт, Штербик је ас који није желео да се бори са ветрењачама у српском рукомету и побегао је из њега попут многих пре и после њега.

„Људи памте оно негативно, код нас се само гледа црно. Разлог због кога сам решио да више не браним за Србију и данас је присутан у нашем рукомету. Када видим Марсенића и Абутовића по повратку из репрезентације у клуб, знам да нисам погрешио. По два-три месеца не можеш да се опоравиш од пљувања, критика, лошег система, тактика. У емотивном си расулу, а за неколико дана идеш некој Барселони у госте. Па те нападају што у клубу дајеш више, а не гледају ширу слику. Какав је систем у том клубу, зашто тамо играмо боље. Уморио сам се од тога, нисам више био способан да дам максимум и најпоштеније је било да се опростим од репрезентације. Бранио сам од деведесетих, било је време за млађе“, каже Штербик у интервјуу за Новости.

Каже да му је најтеже је било због саиграча и пријатеља из бронзане генерације...

„Болело ме је дуго. Стално сам осећао да дугујем нешто Србији и имао потребу да помогнем нашем рукомету на све начине“.

Са тадашњом Југославијом је два пута био трећи на свету, био је једана од најјачих карика тима, заслужио је и спортску пензију у Србији коју би сада неки да му одузму...

„На једном фајнал-фору сретнем Божу Ђурковића и у шали му добацим: “Шта је са мојом пензијом”? Челници РСС су сами спомињали да ми то следује за бронзане медаље. Сетили су се тога када сам им помагао у неким важним ситуацијама, знају они добро у којим. Мени не треба тај новац, не знам ни колика је сума у питању, али знам да сам га заслужио више од оних који нису одиграли ни минут, а добиће награду. За разлику од многих, ја бих те паре свакако вратио српском рукомету. Колика је та пензија, 500-600 евра? Много више од тих несрећних пара сам ја дао мом Југовићу. И наставићу да помажем финансијски“.

Не криије да би волео да га људи у Србији памте по тим добрим стварима које је урадио за српски рукомет, али је исто тако свестан да је у јавности потпуно искривељн став о овом спорту

„Некад ме заболи што ће ме људи памтити само по негативним стварима. Али људи овде мисле да смо и даље у великој Југославији. Сада имамо неколико рукометних репрезентација са тог подручја, а очекују се резултати као да смо још увек на толиком простору. Али и то је нормално, јер - како су могли кошарка, одбојка, ватерполо? Зашто новац заобилази наш рукомет у широком луку? Како је могуће да се Сеха лига примила свугде осим код нас? Клубови из регионалне лиге играју завршницу Лиге шампиона, а где су Звезда, Партизан? Стално ничу нови рукометни центри по региону, овде се гасе. Онда се Марсенић врати у Вардар после пет пораза у шест мечева на ЕП и пита се је ли он крив што сви у окружењу играју рукомет осим Србије, што су испред Хрватска, Словенија, Македонија...“

Штербик није једини који је морао да побегне из српског рукомета. Каже да се чује са ДанијеломШарићем који је са Катаром освојио првенство Азије, а на „здраво-здраво“ је са некадашањим селектором Веселином Вујовићем. Иронија да је Штербик најбољи голман Европе, а да је најбољи играч рођени Нишлија Никола Карабатић са којим се увек исприча на српском. Замислите Србију са њима двојицом на терену, Вујовићем на клупи...

Штербик је са Вардаром покорио Европу прошле сезоне, са Шпанијом има светско и европско злато, недостаје му само најсајјаније олимпијско одличје...

„Увек те вуче нешто. Сад иди по европско злато, па онда немаш олимпијско... Али се све своди на жељу. Ако је она ту, и ја сам ту. Тајна дуге каријере је у овим млађима. Докле год имам једног доброг голмана у тиму и не морам да браним цео меч, могу да издржим“, закључио је Штербик у исповести за Новости. 

Извор: моззартспорт