Покајнички интервју - Ројстон Дренте...
Од кућице до виле, од најбољег играча ЕП до пензионера у 29. и зашто је мама крила да су ми убили оца? Ројстон Дренте се „отворио“ - о Реалу, Мурињу, менаџерима, Ђукићу и петоро деце. . .
Фудбал 14.11.2017 | 23:30
После само 11 година професионалног бављања фудбалом. Каже, досадио му је, па је у 29. постао пензионер...
У годинама кад би требало да буде на врхунцу каријере.
„Осетио сам да више нисам срећан на терену. Уморио сам се од фудбала. Разочарао сам се. Једно разочарање за другим. Нисам више уживао у њему. Није ми се свиђао фудбалски свет. Десило ми се доста ружних ствари, отишао сам у Уједињене Арапске Емирате и једног дана сам рекао сам себи: „доста је, прекидам“, прича 30-годишњи Дренте у опширном интервјууМарки, која га је запелила и на прву страну.
Марка га је, у данима кад нема клупског фудбала, а кад ни репрезентативни није толико привлачан, јер је Црвена фурија осигурала директан пласман на Мундијал, промовисала као звезду дана и омогућила да са људима који су, можда, заборавили на „чудо од детета“ подели сазнања чија би порука требало да има снажно дејство. Не само на спортисте.
„Имао сам доста проблема са менаџерима, са људима који су ми стално нешто тражили. Не желим да помињем имена, само ћу рећи да у фудбалу има доста непоштеног света. Варали су ме. Потписао бих уговор на једну цифру, а добио сасвим другу. Знатно мању од обећане. Знате како то већ иде, можете мислити шта се све дешавало...“
Овај мрачни део Дрентеове каријере везан је за период после Реал Мадрида, односно епизоде у клубовима као што су Аланија из Владикавказа, Рединг, Шефилд Венздеј, Кајзери до Банијаса, у поменутим Емиратима.
„Јак сам ја. Некад хладан, али бар имам велико срце. Ко ме познаје зна да сам добра особа и да верујем људима. Баш због овог последњег многи су покушали да се окористе, преваре ме. Последњих неколико година каријере нисам имао менаџера, ником више нисам могао да верујем. То је један од разлога због којег сам престао да играм фудбал“.
Недостаје ли вам?
„Некад да, некад не. Волим га, био ми је живот, али нису сви људи око фудбала добри. Сад га играм чисто забаве ради, са пријатељима“.
Да се вратимо само десет година уназад. После бљеска на Првенству Европе младих репрезентација, кад је Холандија у финалу почистила Србију (4:1), освојила злато, а Ројстон Дренте проглашен најбољим играчем турнира, уследио је трансфер у Реал Мадрид. Живот из бајке, чинило се, али за пет сезона, колико је био члан Лос Бланкоса, скупио је 65 утакмица.
„Не бих рекао да је моја каријера у Реалу пропаст, током ње сам искусио и добре ствари. У Мадриду сам баш био срећан, играо сам за највећи клуб планете. То нико не може да ми одузме. Доста великих играча је сањало да обуче бели дрес и никад није успело. Ја јесам. Остварио сам сан. Увек ћу носити Реал у срцу и бити његов навијач“.
Као и већини дечака, а Ројстон је те 2007. имао тек 20 лета, живот му се променио из корена.
„За 180 степени. Пре потписа за Реал живео сам у кућици са својом мајком, а кад сам дошао у Мадрид уселио сам се у вилу вредну неколико милиона евра. Није било лако прилагодити се новонасталим оклностима".
На терену је имао шта да покаже. Бар док га нису заслепела света велеграда. У првој сезони одиграо је 26 утакмица и дао три гола (памти се још онај разоран шут са 40 метара против Севиље), био у предности на позицији лецвог спољњег у односу на тек ристуиглог Бразилца Марсела, али...
„У почетку сам играо редовно. Са Берндом Шустером сам изградио добар однос. Проблеми су почели кад је стигао Жозе Мурињо, због њега сам и напустио Реал. Неколико пута смо се посвађали, јер се нисам сагласио са оним што је причао о мени. Лета 2010. прошао сам комплетне припреме и напорно радио. Био сам у сјајној форми. Марсело се повредио и мислио сам да ћу добит шансу да играм. А онда ме је Жозе на опште изненађење последњег дана прелазног рока позвао и саопштио да морам да идем на позајмицу. Нисам могао да верујем. Пале су тешке речи. Мурињо ме уверавао да није до њега, да је то одлука Хорхеа Валдана, тадашњег спортског директора. На крају крајева, није важно. Отишао сам у Еркулес“, описао је Ројстон Дренте како је морао на једну од две позајмице док је био на „Сантјаго Бернабеуу“ (друга је одлазак у Евертон).
У међувремену је био у Русији, Турској, УАЕ...
„Е, ту су почели проблеми са менаџерима и нисам био у стању да се посветим искључиво фудбалу. Почео сдам да бринем о уговорима, нисам чак ни лоше играо, али су проблеми били приметни. Осећао сам их...“
Оно што је посебно занимљиво је чињеница да је Ројстон Дренте по окончању каријере написао аутобиографију. Како то обично бива у оваквим приликама, у њој је изнео мало познате детаље из живота.
„Да ли сте знали да ми је отац убијен кад сам имао само три године? Убили су га на улици. У жељи да ме заштити, мајка је истину дуго крила од мене, говорила ми да је погинуо несрећним случајем, али је стварност била другачија“, рекао је Дренте за Марку, образложивши шта га ја натерало да сад отвори душу. „Завршио сам с фудбалом, али за 30 година живота проживео сам оно што многи не би за 200. Књига почиње одељком у коме се описује убиство мог оца“.
Та смрт родитеља му је обележила детињство. И не само детињство.
„Мајка се трудила да не патим, јер сам био дете. Штитила ме у намери да не постанем слабић. Кад сам на улици чуо шта се десило оцу, пренео то мајци, а она ме и даље убеђивала како ништа није истина. Желео сам да заштитим себе, јер одрастао на ротердамским улицама, а тамо морате да будете јак момак. Постао сам човек“.
Довољно снажан да превазиђе проблеме и спозна вредности које нису скопчане са фудбалом.
„Видећемо шта ће ми нови живот донети. Сад само бринем о мајци и деци. Имам сина и четири ћерке, циљ је да они буду срећни. То је најважије. Не знам да ли ћу бити добар отац, али после мене мора нешто добро да остане. Не можете ни да замислите какву ми љубав пружају. Они су ми цео живот. Ако су они срећни, ништа ми друго није битно“, рекао је Дренте.
СВАЂА СА МУРИЊОМ: ШТА БИ БИЛО КАД ТЕБЕ НЕ БИ ПЛАЋАЛИ?
Због горе описане свађе са Мурињом, Ројстон Дренте је почетком сезоне 2010/2011 стигао на позајмицу у Еркулес.
„Почели смо сјајно. Чак добили Барселону на Ноу Кампу 2:0. Уследио је и позив у А репрезентацију Холандије. Невоље су настале кад је управа престала да нас плаћа. Е, онда сам је престао да долазим на тренинге. После тога ме звао Мурињо и у једном од тих разговора смо се „закачили“. Рекао ми је да као играч Реал Мадрида не смем да се понашам тако да прескачем тренинге, макар било на позајмици. Ј..., дај да видим шта би он урадио да га не плаћају! То је био почетак краја. Клуб је окренуо људе против мене, чак слао навијаче да ми долазе пред кућу...“
ПРОБЛЕМИ СА ЂУКИЋЕМ: ТРБУШЊАЦИ И ШЕСТ САХРАНА
Еркулес је на крају испао из Пирмере. Знало се то практично и на половини такмичења, с тим да је шок терапијом у виду смене тренера и постављања Мирослава Ђукића (водио екипу од марта до јуна, на свега девет утакмица) клуб покушао да се спасе.
„То је била кривица управе, јер је отпустила тренера Естебана Вига. А он је сјајан стратег, отерали су га и довели Мирослава Ђукића, који је једино бринуо о томе да уђе у свлачионицу и покаже нам своје трбушњаке. Тип је мислио да је и даље фудбалер. Није ми се свиђао, заиста. С њим смо потонули у Сегунду“, испричао је Дренте.
А шта је на све то рекао Ђукић?
„Дренте је једини фудбалер кога нисам видео као део екипе. Увек му је неко из породице умро, па је морао да иде на пет или шест сахрана у Холандију. Једног дана умро би му ујак, другог неко други из фамилије, па смо одлучило да га склонимо из екипе. Касније је пријавио повреду, али ми нисмо могли да идентификујемо проблем у колену за који је говорио да га мучи“, објаснио је садашњи шеф струке Партизана још 2011. у разговору за шпанске медије.
Да се вратимо Дрентеу... Ништа боље није прошао ни кад му је позајмица истекла.
„Мурињо ме је прецртао чим сам се вратио у Мадрид. Није ми дозволио да се приближим првотимцима. Био сам препуштен сам себи, тренирао сам одвојено од екипе. Осећао сам се ужасно. Знао сам да се моја каријера у Реалу ближи крају. Био сам сје..., али нисам плакао“, рекао је Ројстон.
Сад ужива са децом. И каже нема проблема. Отворио је ресторан у Виљавикиози, на северу Шпаније. Наредног јуна ће још један. Живот после фудбала му очито прија. Сад је угоститељ. Да ли је 2007. баш то планирао?
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар