Pokajnički intervju - Rojston Drente...
Od kućice do vile, od najboljeg igrača EP do penzionera u 29. i zašto je mama krila da su mi ubili oca? Rojston Drente se „otvorio“ - o Realu, Murinju, menadžerima, Đukiću i petoro dece. . .
Fudbal 14.11.2017 | 23:30
Posle samo 11 godina profesionalnog bavljanja fudbalom. Kaže, dosadio mu je, pa je u 29. postao penzioner...
U godinama kad bi trebalo da bude na vrhuncu karijere.
„Osetio sam da više nisam srećan na terenu. Umorio sam se od fudbala. Razočarao sam se. Jedno razočaranje za drugim. Nisam više uživao u njemu. Nije mi se sviđao fudbalski svet. Desilo mi se dosta ružnih stvari, otišao sam u Ujedinjene Arapske Emirate i jednog dana sam rekao sam sebi: „dosta je, prekidam“, priča 30-godišnji Drente u opširnom intervjuuMarki, koja ga je zapelila i na prvu stranu.
Marka ga je, u danima kad nema klupskog fudbala, a kad ni reprezentativni nije toliko privlačan, jer je Crvena furija osigurala direktan plasman na Mundijal, promovisala kao zvezdu dana i omogućila da sa ljudima koji su, možda, zaboravili na „čudo od deteta“ podeli saznanja čija bi poruka trebalo da ima snažno dejstvo. Ne samo na sportiste.
„Imao sam dosta problema sa menadžerima, sa ljudima koji su mi stalno nešto tražili. Ne želim da pominjem imena, samo ću reći da u fudbalu ima dosta nepoštenog sveta. Varali su me. Potpisao bih ugovor na jednu cifru, a dobio sasvim drugu. Znatno manju od obećane. Znate kako to već ide, možete misliti šta se sve dešavalo...“
Ovaj mračni deo Drenteove karijere vezan je za period posle Real Madrida, odnosno epizode u klubovima kao što su Alanija iz Vladikavkaza, Reding, Šefild Venzdej, Kajzeri do Banijasa, u pomenutim Emiratima.
„Jak sam ja. Nekad hladan, ali bar imam veliko srce. Ko me poznaje zna da sam dobra osoba i da verujem ljudima. Baš zbog ovog poslednjeg mnogi su pokušali da se okoriste, prevare me. Poslednjih nekoliko godina karijere nisam imao menadžera, nikom više nisam mogao da verujem. To je jedan od razloga zbog kojeg sam prestao da igram fudbal“.
Nedostaje li vam?
„Nekad da, nekad ne. Volim ga, bio mi je život, ali nisu svi ljudi oko fudbala dobri. Sad ga igram čisto zabave radi, sa prijateljima“.
Da se vratimo samo deset godina unazad. Posle bljeska na Prvenstvu Evrope mladih reprezentacija, kad je Holandija u finalu počistila Srbiju (4:1), osvojila zlato, a Rojston Drente proglašen najboljim igračem turnira, usledio je transfer u Real Madrid. Život iz bajke, činilo se, ali za pet sezona, koliko je bio član Los Blankosa, skupio je 65 utakmica.
„Ne bih rekao da je moja karijera u Realu propast, tokom nje sam iskusio i dobre stvari. U Madridu sam baš bio srećan, igrao sam za najveći klub planete. To niko ne može da mi oduzme. Dosta velikih igrača je sanjalo da obuče beli dres i nikad nije uspelo. Ja jesam. Ostvario sam san. Uvek ću nositi Real u srcu i biti njegov navijač“.
Kao i većini dečaka, a Rojston je te 2007. imao tek 20 leta, život mu se promenio iz korena.
„Za 180 stepeni. Pre potpisa za Real živeo sam u kućici sa svojom majkom, a kad sam došao u Madrid uselio sam se u vilu vrednu nekoliko miliona evra. Nije bilo lako prilagoditi se novonastalim oklnostima".
Na terenu je imao šta da pokaže. Bar dok ga nisu zaslepela sveta velegrada. U prvoj sezoni odigrao je 26 utakmica i dao tri gola (pamti se još onaj razoran šut sa 40 metara protiv Sevilje), bio u prednosti na poziciji lecvog spoljnjeg u odnosu na tek ristuiglog Brazilca Marsela, ali...
„U početku sam igrao redovno. Sa Berndom Šusterom sam izgradio dobar odnos. Problemi su počeli kad je stigao Žoze Murinjo, zbog njega sam i napustio Real. Nekoliko puta smo se posvađali, jer se nisam saglasio sa onim što je pričao o meni. Leta 2010. prošao sam kompletne pripreme i naporno radio. Bio sam u sjajnoj formi. Marselo se povredio i mislio sam da ću dobit šansu da igram. A onda me je Žoze na opšte iznenađenje poslednjeg dana prelaznog roka pozvao i saopštio da moram da idem na pozajmicu. Nisam mogao da verujem. Pale su teške reči. Murinjo me uveravao da nije do njega, da je to odluka Horhea Valdana, tadašnjeg sportskog direktora. Na kraju krajeva, nije važno. Otišao sam u Erkules“, opisao je Rojston Drente kako je morao na jednu od dve pozajmice dok je bio na „Santjago Bernabeuu“ (druga je odlazak u Everton).
U međuvremenu je bio u Rusiji, Turskoj, UAE...
„E, tu su počeli problemi sa menadžerima i nisam bio u stanju da se posvetim isključivo fudbalu. Počeo sdam da brinem o ugovorima, nisam čak ni loše igrao, ali su problemi bili primetni. Osećao sam ih...“
Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da je Rojston Drente po okončanju karijere napisao autobiografiju. Kako to obično biva u ovakvim prilikama, u njoj je izneo malo poznate detalje iz života.
„Da li ste znali da mi je otac ubijen kad sam imao samo tri godine? Ubili su ga na ulici. U želji da me zaštiti, majka je istinu dugo krila od mene, govorila mi da je poginuo nesrećnim slučajem, ali je stvarnost bila drugačija“, rekao je Drente za Marku, obrazloživši šta ga ja nateralo da sad otvori dušu. „Završio sam s fudbalom, ali za 30 godina života proživeo sam ono što mnogi ne bi za 200. Knjiga počinje odeljkom u kome se opisuje ubistvo mog oca“.
Ta smrt roditelja mu je obeležila detinjstvo. I ne samo detinjstvo.
„Majka se trudila da ne patim, jer sam bio dete. Štitila me u nameri da ne postanem slabić. Kad sam na ulici čuo šta se desilo ocu, preneo to majci, a ona me i dalje ubeđivala kako ništa nije istina. Želeo sam da zaštitim sebe, jer odrastao na roterdamskim ulicama, a tamo morate da budete jak momak. Postao sam čovek“.
Dovoljno snažan da prevaziđe probleme i spozna vrednosti koje nisu skopčane sa fudbalom.
„Videćemo šta će mi novi život doneti. Sad samo brinem o majci i deci. Imam sina i četiri ćerke, cilj je da oni budu srećni. To je najvažije. Ne znam da li ću biti dobar otac, ali posle mene mora nešto dobro da ostane. Ne možete ni da zamislite kakvu mi ljubav pružaju. Oni su mi ceo život. Ako su oni srećni, ništa mi drugo nije bitno“, rekao je Drente.
SVAĐA SA MURINJOM: ŠTA BI BILO KAD TEBE NE BI PLAĆALI?
Zbog gore opisane svađe sa Murinjom, Rojston Drente je početkom sezone 2010/2011 stigao na pozajmicu u Erkules.
„Počeli smo sjajno. Čak dobili Barselonu na Nou Kampu 2:0. Usledio je i poziv u A reprezentaciju Holandije. Nevolje su nastale kad je uprava prestala da nas plaća. E, onda sam je prestao da dolazim na treninge. Posle toga me zvao Murinjo i u jednom od tih razgovora smo se „zakačili“. Rekao mi je da kao igrač Real Madrida ne smem da se ponašam tako da preskačem treninge, makar bilo na pozajmici. J..., daj da vidim šta bi on uradio da ga ne plaćaju! To je bio početak kraja. Klub je okrenuo ljude protiv mene, čak slao navijače da mi dolaze pred kuću...“
PROBLEMI SA ĐUKIĆEM: TRBUŠNJACI I ŠEST SAHRANA
Erkules je na kraju ispao iz Pirmere. Znalo se to praktično i na polovini takmičenja, s tim da je šok terapijom u vidu smene trenera i postavljanja Miroslava Đukića (vodio ekipu od marta do juna, na svega devet utakmica) klub pokušao da se spase.
„To je bila krivica uprave, jer je otpustila trenera Estebana Viga. A on je sjajan strateg, oterali su ga i doveli Miroslava Đukića, koji je jedino brinuo o tome da uđe u svlačionicu i pokaže nam svoje trbušnjake. Tip je mislio da je i dalje fudbaler. Nije mi se sviđao, zaista. S njim smo potonuli u Segundu“, ispričao je Drente.
A šta je na sve to rekao Đukić?
„Drente je jedini fudbaler koga nisam video kao deo ekipe. Uvek mu je neko iz porodice umro, pa je morao da ide na pet ili šest sahrana u Holandiju. Jednog dana umro bi mu ujak, drugog neko drugi iz familije, pa smo odlučilo da ga sklonimo iz ekipe. Kasnije je prijavio povredu, ali mi nismo mogli da identifikujemo problem u kolenu za koji je govorio da ga muči“, objasnio je sadašnji šef struke Partizana još 2011. u razgovoru za španske medije.
Da se vratimo Drenteu... Ništa bolje nije prošao ni kad mu je pozajmica istekla.
„Murinjo me je precrtao čim sam se vratio u Madrid. Nije mi dozvolio da se približim prvotimcima. Bio sam prepušten sam sebi, trenirao sam odvojeno od ekipe. Osećao sam se užasno. Znao sam da se moja karijera u Realu bliži kraju. Bio sam sje..., ali nisam plakao“, rekao je Rojston.
Sad uživa sa decom. I kaže nema problema. Otvorio je restoran u Viljavikiozi, na severu Španije. Narednog juna će još jedan. Život posle fudbala mu očito prija. Sad je ugostitelj. Da li je 2007. baš to planirao?
Izvor: mozzartsport
FOTO: Action images
Komentari / 0
Ostavite komentar