Анализа: Сума - у чему је проблем?!

Шта га је спречило да донесе Партизану победу у Албанији и колико још стрпљења имају црно-бели за најскупље појачање у историји?!

Фудбал 22.10.2017 | 23:00 Има она фраза „дајте му времена, бар шест месеци, да се прилагоди“.  Има и она да неким мајсторима фудбала поједине средине апсолутно не пашу (ко је поменуо Интер и Дениса Бергкампа? И не само Бергкампа). Има на десетине примера да је тек друга сезона у неком клубу сезона процвата (Габријел Клео и Партизан), али има и све мање стрпљења код поклоника Партизана кад се помене име - Сејдуба Сума.

За три месеца колико је у Београду, репрезентативац Гвинеје мало кога е убедио да је играч вредан статуса најскупљег појачања у историји Партизана. Његове бледуњаве партије и релативно скроман допринос игри и резултатима нису у сразмери са 1.650.000 евра колико је плаћен Словану. Поготово што је природно и очекивано да за тај новац решава утакмице. Попут оне у Елбасану.

А могао је. Неко ће рећи и - морао.

Шанса која му се указала у 89. минуту је зицер. Тешко је схватити како није искорошћен. Примера ради, протагоности лањских успеха црно-белих, Урош Ђурђевић и Ленардо да Силва Соза из оних позција, са пет метара, редовно су матирали голмане. Србин би, да се којим случајем у четвртак вече нашао у Албанији, сигурни смо, испружио ногу и клизећим стартом утерао лопту преко црте, док би Бразилац био још маштовијити, предриблао би голмана Сехија и погодио циљ.

Сума се спетљао.

„Имао сам најбољу шансу на утакмици, у последњем минуту. Нисам је искористио, јер је лопта коју сам добио била тешка за контролу на начин на који сам желео. Голман је видео да је нисам довољно добро захватио. Имао је среће“, причао је омалени везиста после меча.

Да је погодио била би то потпуно друга прича. Јер, имали су и Ђурђевић и Леонардо „жутих минута“ и и те како празног хода за време далеко мање значајних утакмица, али су - чак и кад би били неприметни две трећине мечева - проналазили начин да обрадују Гробаре. Примери су прва два дербија из минуле сезоне и низ утакмица од пролетос кад су у финишу „чупали“ Парни ваљак.

Е, сад: да ли Сејдуба Сума нема ту црту да функционише под притиском, да ли није схватио у какву је средину дошао (ипак је Партизан далеко већи од Слована и Ал Кације), да ли га још муче последице повреде, да ли му је потребно време да се „укачи“ са Зораном Тошићем иМарком Јанковићем (и они с њим) зна најбоље Мирослав Ђукић. Управо је пред тренером Партизана деликатан задатак, да оно што Сума зна (јер, гарант има бар нешто у тим ногама) претвори у корист за тим. И да тим посложи тако да у њему дође до изражаја, између осталог, најскупље појачање.

Мада је у почетку говорио како је Сума „природна замена за Леонарда“, шеф струке црно-белих је касније и сам схватио да на крилу, где дејствује далеко од казненог простора, не може да буде продуктиван као рецимо у средини. У прошлом првенственом колу, у Сурдулици, променио му је позицију први пут од доласка у Хумску и очекивало се да као плејмејкер диригује игром у Елбасану. Да буде најјача карика у трилингу са српским и црногорским репрезентативцем (најјача могућа комбинација), да дели пасове као некадСаша Илић или да преузме одговорност у игри против ривала против којег је Партизан рачунао на шест бодова.

А на крају - ништа.

„Ово што сам играо против Скендербега - то је моја позиција. На њој се најбоље сналазим. Од почетка каријере то је место с којег дајем највише. Оно синоћ није било 100 одсто онога што знам и што могу, међутим, кад се упореди са неким пређашњим издањима било је боље“, свестан је Сума да још није на максималном броју обртаја.

Свесни су и челници Партизана Сума мора под хитно да (се) поправи. Једноставно је: xy играч, доведен са суперлигашке сцене, за релативно мали новац, може да их обрадује с времена на време или у континуитету, али не могу да му замере кад и ако погреши.Сејдуба - за кога уверавају да је добио све у евро од првог дана и да му ништа од принадлежности не касни - као странац (било да игра у Словану, Партизану, нек’ буде и у Интеру некад) нема ту погодност да се позива на, на пример, голове против Олимпијакоса и Видеотона. Или на асистенцију против кијевског Динама.

Његово је да се доказује сваки пут кад обуче тај дрес и да према њему има однос какав је показао Евертон Луиз синоћ, а да са средине терена пошаље пас налик оном Саше Илића кад једним потезом „цепа“ одбрану противника.

Причало се и прошле године у ово доба нашироко о Леонардовој плати као сад о обештећењу за Суму, па је Бразилац учинком на терену оправдао уложена средства. Зато што су га у Партизану сачекали да, како то тренери воле да кажу, „надође“. С тим да не могу да чекају довека - као Диди и Гого Годоа - да се најскупља аквизиција појави на великој сцени.

Потребан им је одмах.

Леандреу Тавамби, да зна како ће баш од њега добијти лопту. Мирославу Ђукићу, да га држи у игри за пласман у нокат фазу Лиге Европе. Руководиоцима, да имају аргумент што су га „ловили“ годину и по дана. Навијачима, да имају коме да певају.

Сувише је битна утакмица са Скендербегом 2. новембра за српског првака да би и њу „прескочио“ фудбалер од којег се очекује да је реши голом и(ли) асистенцијом за победу.

Ако то уради...

Извор: моззартспорт