Догађаји у животу пјесника Вишњића

Оно што се све догађало у животу највећег српског епског пјесника Филипа Вилића Вишњића превелико је да проживе сви становници једне повеће општине, а можда и цијелог округа.

Република Српска 01.10.2017 | 21:00 Од када се родио 1767. године на Вилића гумну у Горњој Трнови, на обронцима планине Мајевице, тамо гдје се њено побрђе спаја са равницом Семберијом - упркос томе што у завичајним топонима, његовом и именима сродника има доста библијских детаља - није га мимоишла ни једна невоља.



Његово име Филип значи – онај који воли коње, отац Ђорђе – као и Свети великомученик Георгије, мајка Марија – као и Богородица Марија, родно село Трнова – као трње из вијенца, Дрина међа племенска - као библијска ријека Јордан, село Међаши у којима је живио - као полазиште у велику мисију, Бродац у коме је говорио прве стихове – као лађа, скела, брод којим се спасава, а сремско село Грк у коме се упокојио - подсјећа на православље.

Вилићи су били кољеновићи, стара и угледна фамилија. Филип је рано остао без оца Ђорђа (Стојана), па му се мајка Марија (Вишња), преудала у равничарско село Међаше. У кући поочима Теодора Николића са Вишњице поред Дрине нашао је гусле – усудни инструмент – који му је значио и очи и душу, и срце и снагу, и ријеч и мисао – васколики живот.

Невоље су Филипу долазиле у таласима. Ненадано, снажно и неизбјежно. Ударале су као бујица. Нису га жалиле. Тек што се привикао на Дрину и равницу након прележаних великих богиња, у осмој години живота мали Вилић је ослијепио. Спас у тами биле су му Теодорове гусле. Од њих се више никад није одвајао.

Прве стихове уз њих је говорио пред брочанском – пред бијелом црквом, па и оног дана када се испред ње велики српски хуманиста Кнез Иво од Семберије договарао са равничарима да откупе мачванско робље од Кулин-капетана.

Слично дринским поводњима, који наједном узвриште, запјене и успењу се уз обале, тако су и невоље улазиле у Филипов живот. Можда се зато и његове пјесме титански уздижу потив тираније. Отуда је и њихов крик и револт сиротиње раје којим нема равних епској поезији ни једног народа.

Онда је, бар наизглед, дошло боље доба – оженио се Настом Ђуковић, званом Бијелка, из мајевичког села Мртвица. Добили су шесторо дјеце. Бар их је толико било када су 1809. године преко Дрине отишли у устанак који је увелико буктао. Посљедњи Вилићи тако су кренули ка свом коначком нестанку.

Дрина Зеленика тада је Филипу текла скоро под прозором, а сада се одмакла око пет километара на исток. Вишњица је остала усамљена. Тако и Николића вир – у једној запуштеној старачи, некадашњем главномм току ријеке Дрине, поред Вишњице, преко кога су Вилићи - Вишњићи прешли у Србију.

У двије катастрофалне поплаве у Семберији, 2010. и 2014. године, Зеленика – међа племенска (племенита) – није плавила ни Филипову Вишњицу нити је напунила водом Николића вир.

Не зна се да ли ново презиме Вишњић Филип добио по Вишњици, гдје му је била поочимова кућа, или по мајци Вишњи. Било како било оно му је посве замијенило поносно, гордо, реско и одважно кољененовића име Вилић из Трнове.



Невоље га ни у устанку, али ни послије њега, нису остављале на миру. Забиљежено је да је 1817. године имао двоје живе дјеце – Ранка и Милицу. На крају је остао посве сам.

Из Србије је избјегао средином септембра 1813. године из устаничког шанца у Равњу на сјеверу Мачве, када је горостасни Зеко Буљубаша (Јован Глигоријевић) водио посљедњи бој за Турцима. Настанио се у сремском селу Грк, у пространим сремским шумама поред ријеке Босут.
У оном шумском. Бајковитом. На имању фамилије Радишића. Чак је и сахрањен у доњем дијелу грчанског гробља гдје почивају Радишићи, тада познати грнчари.

И у Вишњићеву, невеликом селу у општини Шид, у шумском Срему, сваке јесени, до појаве глиба и водурина, посла увијек има на претек: сјеча дрва, берба кукуруза, сјетва пшенице, дубоко орање, тов свиња..

Одувијек је тако било у овом селу. Тако и у наше вријеме – двијеста педесет године након рођења славног пјесника Филипа. Село се просто, ко зна по чему и због чега, звало Грк.

И тада су, у Филипово вријеме, сремске храстове шуме у јесен изгледале као у наше доба. Само су тада биле пространије, са више травнатих пропланака и са тристагодишњим дубовима. Самониклим. У наше вријеме храстици у Срему се плански саде, па више нема пропланака.

Можда су баш ти пропланци у пространим храсатицима око рјеке Босут привукли Филипа, па је одлучио да се настани у Грку, поред пута који је од Саве водио ка Шиду и Фрушкој гори.

Слијеп није могао видјети храстике, али је засигурно осјетио њихов шумор, фијук вјетра кроз крошње, гакање врана, кликтање јастребова и орлова. Донијели су му шумове и мирис родног завичаја, а тако нечем не може се одолити.

Хроничари казују да је на тим босутским пропланцима остарјели пјесник напасао свог коња. Омиљено мјесто му је било према сусједном селу Моровићу. тамо је био крошњат јасен под којим се он одмарао док је његов коњ пасао сочну траву.

Филипов јасен од старости сам је недавно пао. Ноћу. У тишини. Само се простро по земљи. Без треска и буке. Без ломигорења. Стабло је и сада у шуми. Баш онако како је и пало. Труне. Шумари не желе да га режу. Веле, нека храни нове изданке.

Вишњићево је, као и свако сремско село, са главном раскрсницом са четири широка пута и пространим шоровима. У оном који води ка Моровићу, недалеко од центра села, налази се кућа са спомен-плочом. На њој пише да је на мјесту гдје се налази садашња зграда, омалана свијетлозеленом бојом и прочељем окренута ка шору, била кућа у којој је живио пјесник Вишњић.

Из његовог времена, веле, остала је још само једна стара винова лоза, која и дан-данас рађа.

О Филиповом животу некада се мало истраживало и биљежило. Озбиљније проучавање, посебно о времену његовог живота у Грку, почело је након објављивања чланка Николе Крстића Белешке покојног владике Лукијана Мушицког о Филипу Вишњићу из 1817 године, када је Српско учено друштво схватило да је неопходно озбиљније истраживати Филипов живот и пјесничко дјело.

Изучавање је почео 1867. године када је упућено писмо Теофилу Димићу, управитељу школе варадинске регименте, када се од њега тражи, како пише: да истражи како је живио Филип Вишњић, у селу Грку, у регименти варадинској, и како је послије себе фамилију оставио, па кажу да му је неко споменик на гробу подигао, то би добро било, и о томе се ви овим писмом молите, да проучите белешке о Филипу Вишњићу, и да прибавите из села Грка више података о животу Вишњићевом.

Теофил Димић темељито је обавио повјерени задатак, па је, пошто тада више никог није било од његове породице, разговарао са мјештаника Грка, пјесниковим савременицима.

То што је прикупио Димић веома су драгоцјени подаци о том периоду живота Филипа Вишњића, посебно они да је пјесник о свечарима (славама) боравио у Панчеву, те да је био веома везан за грнчаре и грнчарију, те да је и његова кћерка Милица била удата за грнчара.

И овако закашњели Димићеви подаци о Вишњићу ближе освјетљавају пјесников лик и показују да се још шездесетих година деветанестог вијека почиње ставарти мит о српском Хомеру.



Вишњићев гроб више није на осами. Сад до њега воде и путеви и алеје. Долазе његови поклоници и поштоваоци: Мајевичани, Семберци, Мачвани, Сремци, Бачвани, Шумадинци, Херцеговци... Сви.

Ни његови земљаци – с Мајевице и из Семберије – нису га заборавили. На Вилића гумну је камена громада - споменик гдје је пјесник рођен. У Бијељини све значајније културне институције носе његово име.

У Бороцу на мјесту запаљене бијеле брочанске цркве засађена је крошњата липа, а на Вишњици у Међашима, гдје му је некада била кућа, шумори витка бијела бреза изнад спомен-плоче.

Вишњица је Филипово боравиште и полазиште, али не и долазиште.

Живот му је био борба непрестана.

У једној српској буни био је учесник и пјевао о њој, а у другој је величао борбу свог рода за ослобођење.

БН/ Тихомир Несторовић