Врело љето: Равница на +40°Ц

Љетње врелине на четрдесет степени. Одавно није било овако жарко љето у семберској равници. Припекло са свих страна: с неба, из земље, из траве, са дрвећа - све прегрејено и без дашка вјетра.

Република Српска 15.08.2017 | 22:50 Кише већ данима нема. Бар не оне плахе љетње, која надоји поља. Оне која се слијева са зрелих крушака, већ увелико плавих шљива, са лубеница, паприка, парадајза... Ни капи. Пресушиле и росе. И оне некамо нестале, посебно оне поред Дрине, које покаткад умију и кишу да замјене и да помогну усјевима.

Суша. Невиђена. Немилосрдна. Све изгори. Пресушили и бунари. Намножили се стршљенови и осови. Превише је и мува. Чудо над чудима. Тако тече љето у равници ове просте 2017. године.

Пшеница је ускладиштена, а након жетве, до почетка других ратарских послова баш, због врелина, наступио је неочекивани одмор за пољопривреднике. Јадан ли им је одмор. Принудан. Ни машине не могу издржати врућине. А послови чекају. Да се оре? Не може. Земља је као печена. Да се извози стајњак? Како га заорати?



Сунце жеже све што расте на пољима. Катастрофа. И ту се више ништа не може учинити. Све је стало, само корови бујају. Њима ништа не смета.
Послови заустављени, па хтјели или не Семберци - у хлад. Углавном поред својих ријека. Има и рибе, па ни улови нису лоши. Увијек се нађе која штука, деверика, скобаљ или нека друга ријечна риба, а понекад се ухвати и сомче. Поред колиба у хладовини крчкају чорбе у котлићима, пече се риба, а на роштиљ, обично увече, ставља се паприка и кромпир. Додуше, љети се и мање једе, али је поред ријеке увијек добро дружење.

Ријеке се уцаклиле. Површина им глатка као огледало. Чини се да им је и вода стала, па не зна на коју ће страну. Мало коме је од тежака до купања. Њихове муке не могу се расхладити.

Гледајући ове вриједне људе чини се као да су утонули у неки дубоки сан. Узму залогај - два хране, па ћуте. Горки су им ти залогаји. Брину бриге. А њих је много. Како опстати? Како надокнадити штету од суше? Како... Хиљаде питања која почињу са како. Одговора нема. Исцрпљени су од брига. Па, опет ћуте. Прозборе по коју ријеч, па ћуте. А гадно је када сељак ћути.

У ствари – сељаци само, бар привидно, одагнају бриге. А оне су увијек на уму, па чак и када се учини да се неки сељак бар мало насмије. Ратар док не ријеши проблем не заборавља га. А сада за њихове недаће рјешења нема. Нема га, па нема. Чак ни на видику. Додуше, власт обећава неку помоћ. Нешто новаца. Обећања... Обећања... Од њих се не живи.

Минуше сви ватрени свеци, а сунце и даље немилосрдно жеже. Ни дашка вјетра. Сасушени кукурузи злокобно шуште као да је позна јесен. Воће опада са грана. А штете? Множе се. Роје се као и гладне пчеле што то овога љета све чешће чине. И њима је, изгледа, додијало без хране у њиховим дрвеним сандуцима, па бјеже некамо.



Куда? Не знају ни оне. Скупе се на некој грани, па ваљда чекају да их пчелар поново покупи и засандучи. Проценти штета из дана у дан се повећавају. Већ су увелико премашиле шездесет одсто. Веле на телевизији да су штете милионске, веће од три стотине милиона марака. И сигурно јесу. Ако је тако, онда их је семберској равници близу половине. Такав је сваки омјер у пољопривреди Републике Српске када је у питању Семберија, па зашто тако не би били и када је ријеч о висини штета.

Намножил се овога љета и змије. Семберски ратари их се не боје. То су барске змије. Лове мишеве и жабе. Ратари их не дирају, али ни оне њих. Наравно, ако их којим случајем не нагазе. Гмаз се тада брани, јер је угрожен. Тада једино уједају. Уосталом, у оваквом амбијенту Семберци су и одрасли. За њих змије нису новина, то је својствено сваком љету у овом крају.

Поред ријека ових дана одмара се и велики број Сембераца и њихових гостију, запослених у Београду, Новом Саду и осталим градовима, али и у иностранству.

А сунце немилосрдно и даље жеже.

Па, нека и овај запис буде свједок љетњих прилика ове просте 2017. године. Ко зна када ће га и ко, можда за десетину и више година, поново наћи у некој архиви, па ће га прочитати и приповиједати како је љета господњег 2017. била велика суша. Баш она за приповијест.

БН/ Тихомир Несторовић