Животне лекције Жељка Обрадовића...

Децо моја, не гледајте у телефоне и компјутере - разговарајте! Најбољи кошаркашки тренер Европе из сасвим другачијег угла.

Кошарка 30.07.2017 | 22:15 Кошаркашке лекције одавно је поделио, сад је ред на животне. Ретко кад се оглашава о ванспортским темама, тек понекад се „отвори“, прича ономе што се дешава ван паркета, а тамо је Жељко Обрадовић, како сам за себе каже, пре свега - човек.

Човек који непрестано учи. Без обзира што би многи могли, хтели или требало од њега. Каже да на врху опстаје само захављујући чињеници да није уљуљкан на ловорикама спортских успеха. А накупило их се. Чак девет титула првака Европе. Последња је стигла овог маја у Истанбулу, на истом месту где је освојио и прву, с Партизаном.

„Тај човек (време кад је почињао тренерску каријеру, оп. ау) и овај данас су небо и земља. Кад ме људи питају да ли сам се променио, одговарам „наравно да јесем“, јер се само глуп човек не мења. Верујем и дан-данас да могу и морам да будем бољи. Кад сам постао тренер Партизана нисам спавао три месеца, јер сам се плашио питања играча. Ауторитет је - знање. А не оно „иди лези у 12, немој ово, немој оно“. То нема везе. Данас, после 26 година рада на клупи, кад ми играч постави питање, знам истог секунда одговор. Не дозвољавам себи да спавам, него се усавршавам, како бих био бољи тренер. И педагог“, предочио је Жељко Обрадовић у великом интервјуу за Блиц.

У њему је причао најмање о кошарци. Више о животу. Изазовима савременог доба. Вреди упамтити његове речи.

„Најтеже је бити човек. А с друге стране, рођен си тамо где си рођен и то те одређује шта си. Пресрећан сам што сам због мог посла упознао доста квалитетних људи који су ме учинили бољим. Осрећам да сам добродошао у свим тим срединама. Могу да кажем и да је Београд мој град, као и Барселона, Мадрид, Тревизо, да не причамо о Атини, где сам доживео да постанем почасни грађанин. И сад у Истанбулу. После утакмице са Црвеном звездом, у Београду, рекао сам да је та прича завршена, али поновићу још једном: рођен сам у Чачку, Србин, поносан сам на то, али с великим поштовањем за сваког човека. Никад ме није интересовало одакле је ко, само ме занимало да ли је добар човек. Пасош ме не оптерећује. Имам пријатеље по целом свету. Мислим да је то оно што одређује човека. Цела суштина живота је да се осећаш онако какве су ти мисли. Да не дозволиш лошим мислима да буду са тобом. Људи који се смеју су срећни. И ја сам један од њих“.

Популарни Жоц је човек старог кова. Патријахално васпитан. Окренут вредностима које данас испаравају пред налетима технолошког развоја.

„Највеће богатство човека су пријатељи. Цео живот сам се тако понашао и учио томе своју децу. Нажалост, данас су човеку најбољи пријатељи телефон и компјутер. Невероватна ми је сцена кад у кафани другари седе и не причају, већ гледају у мобилне. Уверен сам да су разговори важнији и да је тај вид комуникације незамењив. И ја користим благодети технологије, али зна се шта је на првом месту. Телефон ми користи да се јавим, позовем и евентуално пошаљем поруку. Мада, и то мрзим, нервира ме кад ми стиже много порука. Тад пре позовем. Млади су инфицирани гледањем у екран и ту се губе. Немају комуникацију. Боље хране за мозак и дух од разговора - нема“.

Каже да је емотивац и да уме да заплаче...

„Наравно. Жива смо бића и реагујемо тако. Једино што водим рачуна да емоцију тог типа не дозволим у јавности. Имам 57 година, није баш згодно да те људи виде уплаканог. Плач је интима. Не могу себе да обуздам кад неко ко ми је био драг оде с овог света. Покушавао сам, трудим се, али не вреди. Не могу да се зауставим. Знам како сам реаговао и колико сам покушавао да будем достојанствен и стамен кад ми је отац умро. А он ми је био најбољи пријатељ. Знам колико ми је било тешко, нисам умео да савладам емоције. Није ми жао, управо супротно“.

Кад неко траје - а Жељко је дуже од четврт века на кошаркашком Олимпу Европе, са девет континенталних титула и 15 шампионата у три различите државе, а укупно 28 пехара у клупској каријери и још три у репрезентативној - онда је јасно да је реч о легенди за сва времена.

„Срећан је и задовољан човек који воли своју професију. Ја је обожавам. Оног тренутка кад се заврши сезона - крећеш изнова. Немам времена да се враћам. Апсолутно сам свестан шта су моји тимови урадили. Највеће задовољство је кад се пробудим ујутру и кад знам да ћу да идем на тренинг. Тамо ћу да видим моје играче, који ме често излуде, али ја сам срећан због тога. Оног тренутка кад будем доживео да на тренинг одем несрећан и незадовољан, онда ћу да прекинем. Прошлости се увек сећаш, поготово лепих ствари, међутим, живот те тера да идеш напред, размишљаш о ономе што је испред тебе. Једино што је важно је што сам имао разумевања људи с којима радим“.

На крају, као и на почетку, о васпитању. Правим вредностима.

„Искористио бих ову прилику да кажем нешто што ме тишти већ неко време. Пошто сам добијао позиве да водим неколико различитих репрезентација, из Европе и са других континената, ја сам све то одбијао. А овде се преносило, по појединим медијима, „Жељко ће бити тренер те и те репрезентације“. Онда су људи коментарисали на овај или онај начин. Ја не могу себе да замислим на клупи друге репрезентације. И још да играм против Србије. Не могу! Клуб је нешто друго, то је мешовито“, прецизирао је у интервјуу за Блиц Жељко Обрадовић, највеће тренерско име Европе.

Извор: моззартспорт