Životne lekcije Željka Obradovića...

Deco moja, ne gledajte u telefone i kompjutere - razgovarajte! Najbolji košarkaški trener Evrope iz sasvim drugačijeg ugla.

Košarka 30.07.2017 | 22:15 Košarkaške lekcije odavno je podelio, sad je red na životne. Retko kad se oglašava o vansportskim temama, tek ponekad se „otvori“, priča onome što se dešava van parketa, a tamo je Željko Obradović, kako sam za sebe kaže, pre svega - čovek.

Čovek koji neprestano uči. Bez obzira što bi mnogi mogli, hteli ili trebalo od njega. Kaže da na vrhu opstaje samo zahavljujući činjenici da nije uljuljkan na lovorikama sportskih uspeha. A nakupilo ih se. Čak devet titula prvaka Evrope. Poslednja je stigla ovog maja u Istanbulu, na istom mestu gde je osvojio i prvu, s Partizanom.

„Taj čovek (vreme kad je počinjao trenersku karijeru, op. au) i ovaj danas su nebo i zemlja. Kad me ljudi pitaju da li sam se promenio, odgovaram „naravno da jesem“, jer se samo glup čovek ne menja. Verujem i dan-danas da mogu i moram da budem bolji. Kad sam postao trener Partizana nisam spavao tri meseca, jer sam se plašio pitanja igrača. Autoritet je - znanje. A ne ono „idi lezi u 12, nemoj ovo, nemoj ono“. To nema veze. Danas, posle 26 godina rada na klupi, kad mi igrač postavi pitanje, znam istog sekunda odgovor. Ne dozvoljavam sebi da spavam, nego se usavršavam, kako bih bio bolji trener. I pedagog“, predočio je Željko Obradović u velikom intervjuu za Blic.

U njemu je pričao najmanje o košarci. Više o životu. Izazovima savremenog doba. Vredi upamtiti njegove reči.

„Najteže je biti čovek. A s druge strane, rođen si tamo gde si rođen i to te određuje šta si. Presrećan sam što sam zbog mog posla upoznao dosta kvalitetnih ljudi koji su me učinili boljim. Osrećam da sam dobrodošao u svim tim sredinama. Mogu da kažem i da je Beograd moj grad, kao i Barselona, Madrid, Trevizo, da ne pričamo o Atini, gde sam doživeo da postanem počasni građanin. I sad u Istanbulu. Posle utakmice sa Crvenom zvezdom, u Beogradu, rekao sam da je ta priča završena, ali ponoviću još jednom: rođen sam u Čačku, Srbin, ponosan sam na to, ali s velikim poštovanjem za svakog čoveka. Nikad me nije interesovalo odakle je ko, samo me zanimalo da li je dobar čovek. Pasoš me ne opterećuje. Imam prijatelje po celom svetu. Mislim da je to ono što određuje čoveka. Cela suština života je da se osećaš onako kakve su ti misli. Da ne dozvoliš lošim mislima da budu sa tobom. Ljudi koji se smeju su srećni. I ja sam jedan od njih“.

Popularni Žoc je čovek starog kova. Patrijahalno vaspitan. Okrenut vrednostima koje danas isparavaju pred naletima tehnološkog razvoja.

„Najveće bogatstvo čoveka su prijatelji. Ceo život sam se tako ponašao i učio tome svoju decu. Nažalost, danas su čoveku najbolji prijatelji telefon i kompjuter. Neverovatna mi je scena kad u kafani drugari sede i ne pričaju, već gledaju u mobilne. Uveren sam da su razgovori važniji i da je taj vid komunikacije nezamenjiv. I ja koristim blagodeti tehnologije, ali zna se šta je na prvom mestu. Telefon mi koristi da se javim, pozovem i eventualno pošaljem poruku. Mada, i to mrzim, nervira me kad mi stiže mnogo poruka. Tad pre pozovem. Mladi su inficirani gledanjem u ekran i tu se gube. Nemaju komunikaciju. Bolje hrane za mozak i duh od razgovora - nema“.

Kaže da je emotivac i da ume da zaplače...

„Naravno. Živa smo bića i reagujemo tako. Jedino što vodim računa da emociju tog tipa ne dozvolim u javnosti. Imam 57 godina, nije baš zgodno da te ljudi vide uplakanog. Plač je intima. Ne mogu sebe da obuzdam kad neko ko mi je bio drag ode s ovog sveta. Pokušavao sam, trudim se, ali ne vredi. Ne mogu da se zaustavim. Znam kako sam reagovao i koliko sam pokušavao da budem dostojanstven i stamen kad mi je otac umro. A on mi je bio najbolji prijatelj. Znam koliko mi je bilo teško, nisam umeo da savladam emocije. Nije mi žao, upravo suprotno“.

Kad neko traje - a Željko je duže od četvrt veka na košarkaškom Olimpu Evrope, sa devet kontinentalnih titula i 15 šampionata u tri različite države, a ukupno 28 pehara u klupskoj karijeri i još tri u reprezentativnoj - onda je jasno da je reč o legendi za sva vremena.

„Srećan je i zadovoljan čovek koji voli svoju profesiju. Ja je obožavam. Onog trenutka kad se završi sezona - krećeš iznova. Nemam vremena da se vraćam. Apsolutno sam svestan šta su moji timovi uradili. Najveće zadovoljstvo je kad se probudim ujutru i kad znam da ću da idem na trening. Tamo ću da vidim moje igrače, koji me često izlude, ali ja sam srećan zbog toga. Onog trenutka kad budem doživeo da na trening odem nesrećan i nezadovoljan, onda ću da prekinem. Prošlosti se uvek sećaš, pogotovo lepih stvari, međutim, život te tera da ideš napred, razmišljaš o onome što je ispred tebe. Jedino što je važno je što sam imao razumevanja ljudi s kojima radim“.

Na kraju, kao i na početku, o vaspitanju. Pravim vrednostima.

„Iskoristio bih ovu priliku da kažem nešto što me tišti već neko vreme. Pošto sam dobijao pozive da vodim nekoliko različitih reprezentacija, iz Evrope i sa drugih kontinenata, ja sam sve to odbijao. A ovde se prenosilo, po pojedinim medijima, „Željko će biti trener te i te reprezentacije“. Onda su ljudi komentarisali na ovaj ili onaj način. Ja ne mogu sebe da zamislim na klupi druge reprezentacije. I još da igram protiv Srbije. Ne mogu! Klub je nešto drugo, to je mešovito“, precizirao je u intervjuu za Blic Željko Obradović, najveće trenersko ime Evrope.

Izvor: mozzartsport