Лиле лилају у селима Семберије

Петровданско лилање је обичај коме се у семберској равници поклања велика пажња. Уочи овог великог православног празника у црквеним портама, на сеоским раскрсницама, сокацима и утринама пале се лиле које су поодавно уврштене у обичајни календар.

Република Српска 08.07.2017 | 14:09 Петровданско лилање има значајно мјесто у свеколиком животу равничара слично као и паљење бадњака о Божићу, ђурђевдански уранак, бојење васкршњих јаја и други.

Већина ових обичаја у Семберију су донесени из старог завичаја – из Херцеговине и других крајева. Задржали су многе одлике динарског комплекса, јер мноштво детаља у њима везано је за сточарство, али су временом у новом завичају постали и симбиоза са обичајима из Мачве и Срема.

Петровданске лиле у наше доба симболично подсјећају на времена тешких страдања хришћана када су их њихови противници, поред осталог, везивали за дрвене стубове, посипали их катраном и смолом, а потом су их палили. Хришћани су тада горили као буктиње.

Лиле нас, дакле, подсјећају на та страдања, али и на вријеме када су се хриишћани крили по пећинама и катакомбама обављајући своје обреде. У пролазима до мјеста гдје су служили литургије паљене су буктиње, које су гориле и освјетљавале пут. Тако горе и садашње лиле које је наша православна црква прихватила као спомен страдањима првих хришћана на ломачама.



Лиле се праве од сасушене трешњеве коре, која се ставља у расцјепљен дрвени штап. а пале се уочи Петровдана. Лилање се обавља уз обредне пјесме, најчешће посвећене сточарима. Трчећи сеоским путевима са запаљеним лилама дјеца обично пјевају:

Рикало, букало,
сирац, зарац, мајко...

У народу се вјерује да лиле имају заштитничку моћ - да својим пламеном спаљују све болести, посебно сточне, те да помажу да у вајатима, мљечарима и кућама буде доста млијека, сира и кајмака.

У подмајевичком крају након лилања штапови на којима је горила лила убадају се у повртњаке, јер се вјерује да они штите поврће од невремена и биљних болести.

У порти брочанске цркве, посвећене Светом ахрангелу Михајилу, у којој је некада своје прве стихове уз гусле говорио највећи српски епски пјесник Филип Вишњић, након лилања све штапове дјеца стављају на гомилу и пале их, чиме и на тај начин подсјећају на страдања хришћана. Дјеца у том крају носећи лиле пјевају:

Лила, лила,
дај нам, баба, сира...

Лиле су некада носили младићи, трчећи са њима запаљеним унакрст кроз село, звонећи звончићима и клепетушама, чиме су, симболично, тјерали болести и невоље од села и имовиме. И пјевали су:

Свети Петре, добро твоје вече.
Лиле лилају, јер сиромаси лампе немају.
Сваком домаћину добро вече било,
а ми ћемо нешто у торбу добити.
Мајко, рикало ти букало ти,
дајдер нама сира, млијека ил' кајмака
да ти сутра добар ручак ручамо...

Домаћице су након пјесме - сиром, јајима, сланином и другом храном даривали лиларе, јер се вјеровало да ће се краве чешће телити ако их лилари ударе штапом од лиле.

Док је у Семберији било више стоке, на Петровдан би се чобани искупљали на испашиштима на заједничком ручку, кога би припремили од поклона добијених претходне, лиларске вечери.



Понегдје је био обичај да се лиларима поклони зарац, посебно припремљен комад сира, сушен данима прије тога на брдилу од ткачког разбоја.

На лилању код брочанске цркве уочи Петровдана окупи се више од стотину малишана из Броца, Трњака, Балатуна и других семберских села, а прије тога у цркви се служи литургија, а након тога освештају се лиле.

Из године у годину све је више малих лилара пред брочанском, пред бијелом, пред црквом како ју је у својим пјесмама назвао и наш славни земљак Фили Вишњић, јер је обичај петровданских лила све више упражњава.

Тако и диљем семберске равнице у портама скорос вих православних храмова.
Лиле лилају и свијетле, али не због тога што сиромаси лампе немају, него да се очувају обичаји и традиција.

БН/Тихомир Несторовић