Кузмин - кадгод и сад

Сремско село Кузмин. Велико, пространо. Домаћинско. На ружи је путева.
Поред значајних европских и балканских магистрала.

Србија 06.07.2017 | 12:12 Кроз Кузмин се пролази и путује. Покаткад се неко заустави да купи лубенице, диње, брескве и поврће. Понеко врећу или двије жита, кукурузног и бијелог пшеничног брашна, лука и кромпира. Оног крупног чија кртола једва стане у двије паорске шаке. Веле, добро се кува, али је и здраво укусан када је пекарски са шареном сланином, кобасицом или са шунком.

Купују путници, а највише домаћи, хљеб двокилац – бели лебац – како веле у Кузмину. Лебац купују у дућану и мјештани, паори, домаћа чељад. Онда код куће одсјеку дугу кришку, велику као ђон од опанка, па га намажу свињском машћу, посоле га и мало зацрвене алевом паприком. Нема љепшег доручка на свијету од „леба и масти“, али ни чобанског ручка који може чељад да држи сито цио дан.
Кадгод се та кришка леба, намазана машћу шећерила. Било је по вољи, па ко воли нека изволи. Тај слатки залогај највише су вољела дјеца.

И сада се у Кузмину добро једе. По сремски. Обилно, укусно, здраво и по мјери. Још у Кузмину веле да кадгод није било болешчина, прехлада и малаксалости јер се за фруштук јела бијела сланина. Она подланицу широка, па када се исјече на режњеве, уз бијели лук, само клизи низ грло. Још је била укуснија када се, код чобанских колиба, наниже на штап, па се изнад пламена мало растопи. Тек да јој процури маст.

Тако је било кадгод, а понекад, у неким старинским кућама, и дан-данас се слично обједује.
У Кузмину живи три и по хиљаде душа у скоро двије хиљаде кућа, начичканих једна уз другу, челом окренутих ка широким сеоским шоровима.

Насеље помало личи на варошицу. Ушорено, са тротоарима, дрворедима, високим капијама. Са клупицама поред сваке куће, али преко стазе, тротоара испод прозора. Под шоровским дрветом, уз травњак гдје Сремци диване. Нарочито увече, када се заврше послови, а прије него што снајке зготове вечеру, па се засједне у шору и посматра шта се догађа у њима.

У Кузмину је и велика школа, црква посвећена Светом Кузми, заштитнику насеља, игралиште, парк, дућани, друштвене зграде... Нема шта нема - баш варошица. И то сајамска – има свој велики сремски сајам свиња и оваца.

Довезу паори из других мјеста: из сремскомитровачке, шидске, румске, старопазовске, инђијске и путиначке општине, али из Бачке и из пријека из Мачве, најбоље свиње и овце, надмећу се, оцјењују квалитет стоке, тргују...

А ту су и неизоставне кере. Пулини. Кудрави, оштрих малих ушију и подигнутог репа, као барјак у сватовима. Веле, да су то најпаметније животиње. Све знају и разумију – једино не могу да говоре.

На сајму буде толико тих паметних кера, да се мирне душе може организовати и смотра пулина. Када би се то догодило тек онда би се у Кузмин сљегао сав Срем, а томе не би могли одолити ни Бачвани, ни Банаћани, ни Славонци нити Мачвани. То засигурно.

Кузмин је уз главне свијетске магистрале, али опет некако, домаћински подаље од њих. Бар толико да насеље и даље има свој мир и спокој.

Сјеверним дијелом кузминског атара пролази европска друмска магистрала, некадашњи Ауто-пут „Братство-Јединство“ од Ђевђелије у Македонији, до Јесеница на сјеверу Словеније.

Упоредо с њом је двоколосјечна жељезничка пруга, такође од југа до крањег сјевера бивше земље. Ауто-путем, који више нема првобитни назив, као што нема ни слогана према коме је и крштен, непрестано језде камиони, аутомобили, шлепшери, мотоцикли...

Иду у Евриоу. И враћају из ње: до Београда, Шумадије, Македоније, Грчке, Бугарске, Турске, Блиског истока... Тутње возила. Путује свијет.

Ауто-пут је исти, али сада се назива „Београд – Шид“. Бар дионица која иде кроз Срем. Тако и жељезничка пруга.

Углавном се користи један колосјек. Мало је возова. Иде по који брзи или експресни из Европе и за Европу. Додуше, пролазе и домаћи, локални Шид - Београд, Шид - Нови Сад. И то је све.



Њихово клопарање још само носталгичаре у Кузмину подсјећа на вријеме када су поред њиховог мјеста јуриле челичне грдосије, које су, када пролазе ноћу, личиле на каледиоскопе у покрету. Бар су неодољиво подсјећали на ту дјечију оптичку шарену играчку. Експреси су ишли из Атине, Солуна, Софије, Темишвара, Беча, Минхена, Фракфурта, Дрездена, Париза... А онда и обратно. Даноноћно. Шибали су као миле очи - за њихову брзину казивали су кадгод у Кузмину.

Додуше, сада се понекад око поноћи или у прамазорје, огласи дуги, рески писак локомотива када пролазе поред Кузмина. То старе машиновође, сјећајући се времена када су композиције непрестано, на оба колосијека, журиле ка одредишта возећи на хиљаде путника.

Они само са сјетом поздрављају уснуло насеље на ружи путева. Кад протутње, али сада не иду онако као кадгод као миле очи, него онако. Невољно. Баш онако некако иду, као да их је неко натјерао да то чине, онда утихне равница, све до зоре када се почну оглашавати пјетлови. Они црвени, крупни, са великом крестом и дугим тамнозеленим перушкама на китњастом репу. Других пјетлова у Кузмину и Срему и нема.

Док се из Срема у Семберију кадгод прелазило скелом у Рачи, многи Равничари и Брђани с десне обале Саве, нарочито војници, с воза су силазили у Кузмину, па су онда што закупљеним запрегама што пјешке долазили на Саву у Старој Сремској Рачи. Онда су скелом долазили у завичај.

Тако се ишло и обратно – од Раче до Кузмина, док се није усталио редовни жељезнички путнички саобраћај Шид - Сремска Рача. То ломатање престало тек када је изграђена пруга од Саве до Бијељине.

Тако било кадгод, а сада хајде што је пруга на семберској страни урасла у шишпражје, али што покрадоше шине, шрафове и све жељезне предмете? Равничари и Брђани поново иду до Кузмина, али аутомобилима и аутобусима.

У центру Кузмина велика раскрсница. Од ње се одвајају путеви на све четири стране. На исток се иде ка Сремској Митровици, на запад ка Београду, на сјевер ка Ердевику и Дунаву и на југ за Бијељину.
Они што иду на запад недалеко од села укључују се на ауто-пут. Он је, заједно са путем што преко ријеке Саве долази са југа, најфреквентији – јер су наставак жиле куцавице Републике Српске од Шипова, Мркоњић Града, Козарске Дубице, Новог Града, Приједора, Бањалуке, Градишке, Дервенте, Добоја, Модриче, Шамца, Брчког и Бијељине.

Дневно том магистралом прође хиљаду, двије, а можда и три хиљаде возила. Много. Пролазе кроз Кузмин. Понеко се заустави само на раскрсници због црвеног свјетла на семафору. Када се упали зелена боја, возачи додају гас, а Кузмин остаје иза њих.

Кадгод се у Кузмину стајало подуже. Возачи прикрајче аутобусе у крај шора да путници у сеоској биртији презалогаје, кочијаши да напоје и одморе коње, пјешаци, надничари из Семберије и са Мајевице да се освјеже.

Кадгод је тако било, а сада сви јуре, осим оних стрпљивих који купују бостан, сочан, сластан и крупан као назиме, затим кукуруз, брашно, парадаиз....

То „кадгод“ је прави правцати сремачки израз. И нигдје се више не чује осим у Срему. У Кузмину нарочито. Кадгод је растегљива ријеч, многозначајна, присна, искрена - она с којом се дивани и приповједа, људује и другује, сједи на клупици у шору и у дућану.

Без тога кадгод тешко да би се овдје на овој непрегледној пољани некако опстало. Мора се човјек кадгод осврнути уназад, сјетити се онога што је кадгод било, поменути људе који су кадгод били овдје, јер ће и он кадгод постати кадгод.

Тако је кадгод и ово сремско насеље добило име по светитељу Козми, кога у Кузмину називају светим Кузмом. Кадгод је овдје било сватова сваке недјеље, кадгод су сеоске кере газдама лавежом јављале да им се неко примиче кући, кадгод су се шорови бјелили од гусака, кадгод су били чувени кузмински салаши, вашари и дивани, посјела и игранке, свирци и бећари.

Кадгод се у Кузмину шило, шлингало, везло и ткало. И то пешкири, чаршави, постељина, кухињске крпе, покривачи, јастуци... Кадгод су били и дуварници – моловане слике, дуге колико и кревети за спавање. И стајали су изнад узглавља домаћина, да се не прља дувар, зид.

Кадгод се у Кузмину, само у једној кући, правило по двјеста кулена. Струкама сланине, шункама, пршутама, кобасицама, шварглама и сувом месу није се ни знао број. Чварци су били у дугим храстовим наћвама. Маст у неколико дубоких канти. И свега тога буде до прољећа, до љета, па чак и до новог свињокоља, па опед се понови та силна количина месине.

Кадгод су дјевојке из Кузмина, али и оне које су удаване у Кузмин, доносиле велики мираз. Најчешће скупоцјени намјештај. Овдје се то вели даровнина. А она је била: брачни кревет, трокрилни шифоњер, велико собно огледало, чивилук, фотеља, шиваћа машина, тепих, бијели шпорет, сто, столице, креденац, канта за воду, лавор и пешкир за прање бабиних и свекрвиних ногу...

Кадгод се даровнина возила у неколико запрежних кола. Били су још јастуци, перине, деке, ћилими, пешкири... Крцати ормари дјевојачних ручних радова. Свега и свачега. У свакој кући било је довољно мјеста за толику робу, јер су старинске куће, оне неуобичајено дуге, за тријемом испред, имале се читав низ соба. Све од прочеља, од шора, па до скоро половине дворишта.

И све су биле повезане – свака соба је, осим оне прве и посљедње, имале су по двоја врата. Када чељад крене од оне велике, славске, младеначке собе уз шор, па док дође до оне посљедње, у којој су најчешће били стари баба и његова бака, требало је да отворе најмање осмора врата. Ако је кућа већа, и преко десетора врата.

И сада понекад тога има, али све рјеђе. Праве се савременије куће. Оне на спрат, али увијек са тријемом. Веле у Кузмину да Сремци воле сједити на тријему када славе сеоску молитву и када пада, родна, плаха равничарска киша.

Упркос свему томе све је мање младих у Кузмину. Одлазе у град. Кузмин се због тога прориједио. Кадгод је у кућама било по петоро, шесторо, неријетко и по десеторо чељади, а сада једна кућа - једна баба или дјед. Понегдје се у двориштима игра једно, гдјегод двоје, а ријетко троје дјеце. Изгледа да су Кузминце одмамили и одвели путеви што кроз у центру њиховог села воде на све четири стране свијета.

И кадгод и сада у Кузмину се сложно живјело. Без јаке ријечи и пријека погледа. Клупице на шору, и кадгод и сада, биле су и скупштине, и одлазиште, и долазиште, и разговор.

Кадгод су атаром Кузмина рзали расни ждријепци и љуте бедевије, напасало се на хиљаде оваца и жирило исто толико свиња. Сада овим плодним атаром брекћу трактори. Овце гаји понеко у стајама, а скоро свака кућа тови свиње, јер више у Срему није дозвољено номађење.

Е и ово. Кадгод су у Кузмину савијане најсласније пите гужваре и гибанице. Оне масне, па кад јој се узме комад, маст се слијева низ руку све до лакта. Сада су пите и гибанице посније. Од преврела су сира и са мање зејтина. Мало ко употребљава свињску маст.

Кадгод тако било у Кузмину. И кадгод и сада. Ово наше садашње вријеме, презент према граматици, за коју годину и оно ће постати кадгод.

Да није тога кадгод, ко зна како би се живјело у Кузмину? Живјело би се али на неки другачији начин. Равничарски, сремачки свакако, али не баш тако домаћински. Рођачки.

Када је кадгод стваран свијет Срему је све најљепше дато. То се и дан-данас примјећује. Зато се, ваљда, овдје и вели то кадгод.
Кадгод је најтјешња и најсигурнија веза са оним што је некад било, са давнинама давним, али и са садашњим, са нашим временом.
Тако кадгод у Кузмину, у овој пространој сремској равници поред европских магистрала, је и нека врста заклетве.
Завјета и записа.
То сигурно.
Кадгод је и снага, и пркос, и инат, па опет све то заједно.
Кадгод је само и само заувијек кадгод.
И ништа више. Кадгод је само сремска заштитна ријеч. Јака карика и чврста, нераскидива спона између предака и садашње чељади.

БН/Тихомир Несторовић