Цркве Покајница и Захвалница

Звоно Цркве Светог Николаја Мирикијског, љетњег Светог Николе, оглашава нови дан у Старом Селу код Велике Плане. Додуше, село је будно још прије звона. Посла у овом дијелу Шумадије увијек има на претек, а јутарње звоњење уједно је и знак да је вријеме устајању и, многим вјерницима, доба за одлазак на богослужење у цркву.

Република Српска 21.05.2017 | 15:16 Црква је стара. Брвнара. Лежи на каменим темељима. Грађена је од масивних храстових брвана. Има необичан елипсаст облик. Испред дрвени звоник на четири висока брвна покривен даскама. У порти мир. Побожни. Уређени травњаци, алеје шимшира, цвијеће, стазе, манастирски конак...

Тишина. Црквена. Побожна. Вјерници тихо ногу за ногом, као да лебде изнад тла, улазе у порту, крсте се испред невелике дрвене цркве, пролазе кроз њен тријем и улазе у храм.

С лијеве стране улазних црквених врата урезано је у брвно, вријеме њеног подизања 1818. година. Иста година наведена је и у натпису на икони Светог Ђорђа на иконостасу који даје податке о њеном ктитору, задужбинару "Сију церков огради господар Вујица за спомен, 1818".

То је црква Покајница. Улази у ред најзначајнијих православних храмова у Србији, јер је посвећена празнику преноса моштију светитеља Николаја Мирикијског. Проглашена је за споменик изузетне вриједности.

Цркву у Великом Селу 1818. године, уз новчану помоћ кнеза Србије Милоша Обреновића и преклињање његове супруге кнегиње Милице, подигао је кнез смедеревске нахије Вујица Вуличевић, у знак покајања због убиства свог кума Георгија Петровића, вође Првог српског устанка Карађорђа.

Према записима и казивању Шумадинаца након убиства Карађорђа у Радовањском лугу у колиби на трлу, у тору Драгића Воћкића, три километра удаљеном од цркве Покајнице, 13. јула 1817. године, носећи Вождову главу, његово одијело, сабљу, орден руског цара и бисаге са четири хиљаде дуката, кнез Вујица је сјео да се одмори на пропланку. Мучила га је савјест и на том мјесту је сагледао тежину учињеног злочина – убио је Вожда и свог кума.



Легенда даље казује да се кнез Вујица на том мјесту прибрао и покајао, па је саградио цркву која је добила име Покајница. Начињена је од дрвета, а могла се под налетом турака расклопити и пренијети на сигурније мјесто. Њен звоник је сличан онима у Орашцу и Такову, а дуго по изградњи није био у фукцији, јер Турци нису дозвољавали да се чују звона.

Покајница се састоји од четири дијела: од полуотвореног тријема, припрате (женског дијела), наоса и олтара. Кров јој је висок, веома стрм и покривенд шиндром, тесаним даскама. На иконостасу је двадесет и пет икона баш из времена грађења цркве, а царске двери рађене су у дуборезу са позлатом. Унутрашњост цркве и тријем поплочани су циглом.

Вјерници се у тишини моле. Једна монахиња, јер је ово сада женски манастир, продаје свијеће, које се пале изван цркве у дворишту за то одређеном мјесту. Глас монахиње једва се чује. Тих јој је као када ромори љетња, родна шумадијска киша. Конак је веома лијепо уређен, а око цркве су сахрањени монаси и други великодостојници.

Пут од Цркве Покајнице води кроз пространу шуму до платоа у селу Радовање, са кога пуца видик на све четири стане свијета и топи се у плавичастим измаглица до половине Србије.

Поред пута монументална дрвена капија - улаз у радовањски луг. Личи на скулптуру. даље води стрми и кривудави асвалтирани пут ка средини шуме, до бившег трла Драгића Воћкића, тора у коме је љети држана стока, мјеста гдје је убијен Карађорђе.



По повратку из Русије у Србију 1817. године, Карађорђе Петровић је са својим пратиоцем и писаром Наумом Крнаром стигао до шума у атару села Радовање. Према препоруци свог кума, сеоског старјешине Вујице Вулићевића склонио се у колибу сточара Драгића Воћкића у Радовањском лугу, а по налогу кнеза Милоша, вође Другог српског устанка, који се, поред осталог, борио за своју власт, у зору 13. јула те године на празник ахрангела Гаврила, завјереници су сјекиром усмртили Вожда, а Вујичин пандур Никола Новаковић јатаганом му је одсјекао Вождову главу. Писара Наума убио је пушком.

Завјереници су Карађорђево тијело сахранили стотинак корака од колибе у потоку без главе, која је препарирана по наређењу кнеза Милоша отпремљена у Цариград.

На мјесту Воћкићеве дрвене колибе, гдје је усмрћен Карађорђе, 1920. године постављен је камен темељац за спомен-цркву посвећену Светом архангелу Гаврилу - темељац цркви Захвалници, како ју је назвао српски народ у знак захвалности своме Вожду Карађорђу који га је повео у устанак против Турака.

Вождов унук краљ Александар Први Карађорђевић саградио је 1936. године, у тој питомнини у Доњем Поморављу на лијевој обали Мораве, цркву Захвалницу.



Захвалница је зидана опеком у српско-виазантијском стилу. У њој је иконостас са седам икона и великом сликом Вожда Карађорђа. То је дјело, уље на платну, Паје Јовановића.

Тишину у Радовањском лугу ремети шуштање храстовог лишћа. Посјетиоцу се чини да то само небо шапуће, да се тако моли за покој Карађорђеве душе,

Недалеко од цркве је првобитни Вождов гроб. Мјесто је ограђено. У њему је крошњати храст. Горостасан. Постављени су плоча и дрвени крст - обиљежја мјеста на коме је, послије убиства, био сахрањен Карађорђе.

Његове посмртне остатке касније су Вождови потомци Карађорђевићи пренијели у цркву на Опленцу, гдје сада почива.

У Старом Селу и Радовању Цркве Покајница и Захвалница увијек су пуне вјерника.

(БН телевизија / Тихомир Несторовић)