Цар је Бијељину вјечно даривао

Има једно необично мјесто у Семберији, у њеној Бијељини, до којег воде сви путеви, све улице и тротоари - бијељински перивој.

Република Српска 18.05.2017 | 07:36 Градски парк у Бијељини је понос свих Сембераца - рајско мјесто првих уздаха и пољубаца, радовања и туге, уздизања до неба и падања у кал...

То је перивој платана, тајни и суза, пригушених "ах", грчења и опуштања. Он је је некад био променада ципела, брчића, дугих золуфа, кожних јакни, фармерки, првих плесова, сигурно коначиште за одоцњеле путнике и бескућнике...

Он је, он је - и зачеће. Поодавно је напунио вијек постојања, ботаничка је ријеткост и природна љепота по којој се Бијељина препознаје.

Њиме дише велики бијели, широки, равни и препуни семберски град.

Времешнији је од већине грађевина у Бијељини. Засађен је 1891. године када је Бијељина, након дуге турске владавине, полазила први пут у Европу по школе, болницу, апотеку, корзо и свијетле трговине. Када је робом замијенила еспап.



Алејама перивоја шетали су Јован Дучић, његова Магда (бијељинска поетеса Магдалена Живановић), Силвије Страхимир Крањчевић, Душан Баранин, Софка Николић и други.

Бијељински перивој у почетку је имао сличну судбину као и Тајшмајдански парк у Београду. Ташмајдан је прво био каменолом и на периферији насеља, а бијељински велика ледина, свачија и ничија пустоловина, каљуга уз чаршију. Оба парка добри људи су уредили и засадили дрвеће и цвијеће, просјекли им алеје, засијали траву и жбунове, поставили клупе и канделабре - направили рај на земљи.

И сада се бијељински парк може поредити са Ташмајданом по величини, посјети, намјени и значају. Само што је у пјесми на Ташмајдану била Вишња, а у бијељинском перивоју заносна Дринка са чудесно враголастим чуперком косе.

Некада пуста и јалова блатњава градска пољана - сада најзнаменитији дио града. Нема ни једне бијељинске породице која није, с поносом, у парк водила госте, рођаке и пријатеље када им дођу у посјету. На прсте се могу избројати градска дјеца која нису проходала и на његовим травњацима и алејама начинила прве клецаве, несигурне али за живот битне кораке.

И када се потисне носталгија и "жал за временима старим", мирне душе мора се признати да је бијељински засад слика и огледало града, његова дика, одредиште, састајалиште, излетиште, пречица, мјесто плача, полетиште за "девето небо" и само једино и једноставно - парк.

Уважени Бијељинац, професор српског језика, књижевник и новинар Слободан Петровић, хроничар Бијељине и Семберије, записао је да је бијељински парк прије стотину и више година почео садити цар!

Бијељина је због тога једини град на свијету коме је цар подигао парк и био му чувар!

Наиме, у садашње Ново Село, источно од Бијељине, гдје је сада Пољопривредно добро "Семберија", Аустроугарска је, када је анектирала ове крајеве, довела своје поданике и подигла насеље и назвала га по свом монарху Франц Јозеф Фелд – Село Франца Јозефа.

У њега је 1882. године, са родитељима, из Аустрије, доселио и плавокоси дјечак Јохан Кајзер што у преводу на српски језик значи Јован Цар. Отуда и прича да је цар подигао парк и чувао парк.



Заволио је мали Јово Цар, равницу али су му недостајале шуме из родног, завичаја. У Франц Јозеф Фелду тада није било ни једног јединог дрвета, чак ни жбуна. Због тога је мали плавокоси Цар маштао о томе да, када одрасте, сади дрвеће. Много дрвећа. Да посади читаву шуму.

Сан му се и остварио.

Након школовања у Аустрији Јохан Кајзер вратио се у Бијељину и постао беамтер (службеник) у општини у "Одјелу за узгој ловства и подизању шума".

На његово тражење општина је одобрила куповину садница разног дрвећа за будући парк. Јохан Кајзер прионуо је повјереном му послу, са германском прецизношћу и педантношћу, али и као велики заљубљеник у природу.

Брзо је направљен план будућег парка и сачињен распоред садница на великој поврљини. Предвиђено је било да највише буде садница платана (до тада непознатог дрвета у Семберији), кестенова за парковске алеје, затим топола, јабланова, липа, туја, јела, бора, букве и ниског алпског растиња за имитацију грмова.

Да би набавио саднице Јохан Кајзер је два пута ишао у Беч и Будимпешту. Набавио је и саднице ријетког егзотичног дрвета кога сада у парку, нажалост, нема.

С прољећа 1891. године Јохан Кајзер почиње садњу – пратварајући свој дјечачки сан претварати у стварност.
Кајзер је бдио над послом. Надгледао је радове, показивао људима како се сади дрвеће, а и сам је узимао ашов и лопату. Каљава и пуста бијељинска утрина постала је парк.

Саднице су прописно биле заштићене од глодара, али не и од дјеце и градске сиротиње, јер тадашњи људи нису могли схватити да више неовлаштено могу улазити на бившу градску ледину, која је, док Кајзер није посадио дрвеће, била свачија и ничија - ни царска ни спахијска.

Била је, у ствари, утрина неког бега по којој је свако могао пландовати и радити шта му је воља. Сав тадашњи бијељински свијет чудило је што плавокоси Швабо и из Франц Јозеф Фелда сади толико дрвећа, које није воће и које ничему не служи.

Кајзер је имао доста муке са разузданом дјецом да би сачувао парк. Неки су му крали саднице и носили их кућама, па је Јохан морао трчати с краја на крај парка, млатарати рукама и штити свој засад.

Млатарао је тако Цар Јово, како су га Бијељинци по своме прекрстили, по парку од јутра до сутра чувајући дрвеће. И остарио је млатарајући рукама и, што на њемачком што на једва наученом српском језику, до краја живота је пријетио, псовао, молио, преклињао, вриштао и богорадио.

- Луда сфијет! Луда, луда! Блесафа! Не чупала дрфеће! Остафила то, комшија, молила те ја... Остафила та дрво ђафо те однијела! О, луда сфијета! Луда, луда... - годинама се разлијегао градским парком глас Јохана Кајзера.

И успио је. Сачувао је своје царство од неколико хектара – садашњи велелијепи бијељински парк.

Касније су Бијељинци све чуваре парка звали кајзер (цар), па ма које он вјере био. А кајзер у парку је било значајно и поштовано занимање. И сада старији људи у парку плаше дјецу кајзером, тим чудним, набреклим, плавокосим, задиханим и упорним Аустријанцем који је бегову каљаву пустоловину, обраслу дивљим јабукама, трњинама, трешњама и глогињама, претворио је у најзначајнији дио Бијељине и читаве Семберије.



Јово Цар је успио и оставио иза себе дјело непроцјенљиве вриједности.

Био је једини цар на свијету коме је главно и једино занимање било да чува парк. То само може бити у Семберији и нигдје више на земаљском шару.

Перивој су успјеле сачувати (мада у неким временима изузетно тешко) и многе генерације Бијељинаца. Осим Бијељини, парк припада и сваком Равничару. За све је парк светиња, мјесто из младости које се љубоморно чува и не дозвољава се никоме да помути успомене из њега.

Бијељина и семберска равница у парку имају своје благородно мјесто, на коме се рађају велике и прве љубави, у коме се маме први дрхтави, слатки и врели пољупци. У њему се мрсе се и воле чуперци и - и, на крају, проводе се пензионерски дани са причом о чуперку заносне Дринке.

Бијељина је опет пошла у Европу.

Сада са својим перивојем.
То није мала ствар, јер њој је парк подигао и чувао један цар!

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)