Филмски живот старе Семберије

Бијељинци и Семберци међу првима у Европи видјели су изум браће Лимијер – „живе слике“, односно филмске представе.

Република Српска 11.05.2017 | 22:18 Прва биоскопска представа везана је за име Младена Грујића, који је у љето 1898. године купио у Бечу апарат звани „чаробна лампа“, неку врсту биоскопског пројектора, који је окретањем ручице у замраченој просторији на зиду пројектовао покретне слике.

Филмске представе Грујић је приказивао у просторији Добровољног ватрогасног друштва. Слике су пројектоване на зид, а гледаоци су сједили на даскама које су постављане на бурад. Била је то сензација над сензацијама, па је филмове-представе морао приказивати по неколико пута на дан.



Истоверемено, Семберијом се пронио глас о чуду невиђеном – о живим сликама које кроз сребрну свјетлост, кроз малу рупицу, излазе из неке апаратуре, па се онда шире на бијелом чаршаву. Причало се да су људи, као да су живи, шетали по зиду, да пуше цигарете, да иду возови и да лете аероплани, те да се јављају многа, до тада невиђена чудеса. Али чим се у сали упали свијетло одмах нестане свега тога, па их “мајстор“ стрпа у невелику кутију, не већу од обичног војничког кофера.

Прва права филмска представа у Бијељини приказана је у љето 1909. године, јер је машинбравар Хајнрих Братјвизер отворио први биоскоп у дрвеној магази, која се налазила у данашњој Улици војводе Степе Степановића, у близини Основне школе „Вук Караџић“. Од тада филмске представе у Бијељини и Семберији престале су бити вашарска атракција.

У прољеће 1919. године у Бијељини је отворен модерни биоскоп у Старој чаршији, назван „Едисон“, на данашњем великом градском Тргу краља Петра првог. Зграда је срушена 1968. године када је уређен тај дио Бијељине. Семберци су се брзо навикли на биоскоп, а послије Другог свјетског рата, приказивање филмова организовано је и по селима. Приказивани су, углавном, домаћи филмови: „Славица“, „Барба Жване“, „Живјеће овај народ“, „Узаврели град“, „Крвава бајка“, „Не окрећи се, сине“, „Ешалон доктора М“ и остали.



Прије главне представе приказиване су филмске новости, такозвани „журнали“, о најважнијим државним, економским, политичким и друштвеним догађајима у земљи, али и о партијским и државничким активностима тадашњег предсједника Југославије Јоспипа Броза - Тита.

У селима ријетко су приказивани страни филмови, јер су они били резервисани за Градски биоскоп „Радник“: „Бал на води“, „Казабланка“, „Прохујало с вихором“, а онда су „дојахали“ и каубоји и индијанци Џон Вејн, Пјер Брис, Џемс Стјуарт, Гари Купер, Берт Ланкастер, Ли Марвин... Мелодија из филма „Моја драга Клементина“ радо је звиждукана бијељинским корзоом.

У сјећању Сембераца остао је и Немања Марић, кинооператер некадашњег „Народног универзитета“, који је увече у села доносио радост – приказивао је чаробне живе слике које су се, на бијелом платну, ређале помоћу сребрне свјетлости. То су биле слике филмова „Козара“, „Прекобројна“, „Кота 905“, „Прозван је пети три“, „Саша“, „Крвави пут“, „Вјетар је стао у зору“, „Орлови рано лете“...

Семберци су били и актери у стварању филмова. Први је почео легендарни филмофил Хари Џексон, симпатични Бијељинац, који је снимао каубојске филмове, а касније учествовао и у филму „Мирис пољског цвијећа“ Срђана Карановића.

Хари је рођен 1944. године као Аљуш Мусли. У Бијељину је са оцем и три брата дошао 1952. године и изучио је фотографски занат. Убрзо је отворио и фотографску радњу „Вестерн“ и почео је снимати каубојске филмове. Гардеробу и реквизите за своје филмове куповао је лично, а коње и краве за снимање филмова давали су му семберски сељаци, који су, уједно, били и статисти.

Филмове је снимао у Јабануши, локалитету на јужном дијелу града који му је био прерија. Ријека Дрина му је била Рио Гранде, а користио је и воз „ћиру“ за Угљевик и Мезграју, за снимање филмова. У филмовима је и сам глумио, а бијељински Роми били су Индијанци и Мексиканци.

Први његов филм био је „Вјешање Хари Џексона“, а потом је снимио и „Трагом злочина“, „Испираче злата“ и остале. Његов филм „Освета Хари Џексона“ добио је награду на загребачком Фестивалу кратког филма 1979. године. Посљедњи свој филм „Борац за правду“, Хари Џексон снимио је 1984. године за Телевизију Нови Сад.

Хари Џексон упокојио се у Бијељини, а ових дана на згради Градског биоскопа исликан је мурал посвећен баш њему.

У снимању филмова учествовао је и Мићо Андрић, познатији као Мићо Царић из Остојићева. Са својим расним коњима учествовао је у снимању бројних домаћих филмова широм бивше Југославије, а посебно у „Сеобама“ Алексадра - Саше Петровића, који је дијелом сниман и у Семберији. У том филму статирао је велики број Сембераца, а сниман је на Дрини, између Балатуна у Семберији и Црне Баре у Мачви.



Ипак, понос Семберије и Сембераца је глумица Љиљана Благојевић, али и њена кћерка Калина Ковачевић. У новије вријеме на филмском небу засијала је и звијезда Урсуле Јовић, аустралијске глумице, поријеклом из Јелаза, у близини моста на Сави.

И све то о филмовима и „живим сликама“ било је чаробно и лијепо, али дођоше нова, модерна времена. Угасише се сребрна свјетла у сеоским домовима културе. Додуше, још како-тако сијају у Градском биоскопу у Бијељини.

И све то са филмовима у Семберији прође исто као и некадашњи популарни брчићи Клерка Гебла у филму „Прохујало с вихором“.

Ипак, Семберци и даље воле филмове и филмаџије. Ишчезлу сребрну магичну свјетлост понајвише.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)