На данашњи дан: Само да је Васке срушио Амансија...!

Али није! Има људи који никада неће схватити шта значи бити џентлмен. . . ''А, на шта вам ја личим? Да се брукам пред целом Европом?!" Дан када се Партизан "тукао" са Реалом за трон! Стадион Хејсел у Бриселу, 11. мај 1966. почетак у 19:30х. Супарници на терену – Реал Мадрид и Партизан.

Фудбал 11.05.2017 | 15:15 Звали су их бебе, а мало је недостајало да постану – бесмртници! Пре тачно 51 године чувена Партизанова генерација са Васовићем, Јусуфијем, Шошкићем, Галићем...пропустила је изврсну прилику да постане првак Европе. Тог 11. маја 1966. у финалу Купа шампиона црно-бели су имали гол предности над славним Реал Мадридом, међутим, из Брисела су се вратили, попут наших политичара, као губитници - 1:2.

Пред 46.000 гледалаца на чувеном стадиону Хејсел, фантастична екипа тренера Абдулаха Гегића, чији је идејни творац био Стјепан Бобек, повела је у 54. минуту голом Велибора Васовића, да би у размаку од пет минута Амансио и Серена комплетирали бруталан преокрет за шесту континенталну титулу мадридских Краљева. Општи је утисак био да је тим из Хумске заслужио круну, међутим, уместо пехара остала су сећања на фантастичну сезону у којој су елиминисали Нант (2:0, 2:2), надиграли Вердер из Бремена (3:1, 0:1), сјајним преокретом надокнадили минус против прашке Спарте (1:4, 5:0), у две утакмице надвисили и славни Манчестер јунајтед (2:0, 0:1)... О тој екипи распредале су се бајке, овдашњи и инострани медији су је хвалили, једино није било умешности да се очигледан квалитет са терена уобличи у пехар првака Европе.

„Тадашња управа није дорасла вођењу нас и(ли) клуба у такмичењу као што је Куп шампиона“, оценио је неколико деценија касније Милутин Шошкић, легендарни голман репрезентације Југославије и Партизана.



Према његовим речима, тај тим растурен је и пре финала, а договорен трансфер у Келн непосредно пред утакмицу живота, потпуно је избацио из равнотеже Шошкића.

„Све је било чудно, јер смо претходно избацили тимове квалитетније од Реала у то време, међутим, за победу у финалу било је потребно нешто више од играча. Знање, контрола и организација. А код нас је све било обрнуто, нико није размишљао шта ће се десити са клубом сутра, већ су мислили шта ће са собом. Почели су да нас прогањају, неколико сати пред меч су ме подигли из кревата, одвели у другу собу и показали ми будућег председника. То је за мене било шокантно, тужно и јадно. Мирноћа и мотивација је изостала. Сви смо мислили на себе, а не на финале и свој клуб“.

Мада, и у таквим околностима, имао је Партизан сјајну прилику, а многи и дан данас замерају Велибору Васовићу што у кобном 70. минуту, при резултату 1:0, није фаулираоАмансија. Игра би стала, штопер црно-белих би вероватно добио картон, али Реал из те акције не би изједначио.

„А, на шта вам ја личим? Да се брукам пред целом Европом?! Ја сам џентлмен, а не грубијан да бих правио сељачке фаулове“, говорио је у више наврата Васовић. 

Није потребно ни помињати како би данашњи фудбалери резоновали у сличној ситуацији...



На центру немачки судија Крајтлајн са капитенима Шошкићем и Хентом. Било је то пре 51 годину, а Партизан први наш клуб у историји који је играо финале Купа шампиона.

За оне навијаче који мало знају о том датуму, Партизан подсећа на највећи успех црно-белих у својој историји.

У јесен 1965. године Куп европских шампиона је ушао у свој једанаести циклус. По именима учесника, по приказаним играма, по интересовању, по приходима, то је већ било такмичење највишег рејтинга на свету. Партизан је за собом имао већ четири покушаја да се пробије међу најбоље, али није успевао.

И не само Партизан, већ сви клубови из источне Европе још у раним круговима такмичења наилазили су на непремостиве препреке. Прво је то успело Партизану у такмичењу за десети Куп шампиона – стигао је до последњег степеника, до финала, као први клуб из овог дела света и изазвао дивљење читаве Европе. Партизан, не само што је дошао до финала, него је на том путу елиминисао шампионе земаља високог реномеа.

Најпре шампиона Француске, Нант. У Београду, 22. септембра 1965. године, пред 30.000 гледалаца, побеђен је са 2:0 (стрелци Галић и Хасанагић). У Нанту, 13. октобра у реваншу је било 2:2 (Ковачевић и Галић). Тако се Партизан пласирао међу шеснаест клубова који иду даље.

У осмини финала, 9. новембра, у Београду је побеђен првак Немачке Вердер са 3:0 (у последњих двадесет минута стрелци су били Јусуфи, Пирмајер и Хасанагић). У реваншу, 19. новембра 1965, пред 30.000 гледалаца, Партизан је успео да се одупре снажном ривалу, примио је само један гол и обезбедио наставак такмичења на пролеће 1966, био је међу осам најбољих на континенту.

Жреб је тада црно-белима доделио првака Чехословачке, Спарту. У Прагу, 2. марта, пред 35.000 гледалаца, Партизан је повео голом Хасанагића, али су Чеси преокренули резултат и на крају победили са 4:1. Партизану нису даване никакве шансе да може да надокнади толику предност ривала. Ипак, успео је.

Београду, 9. марта, пред 50.000 својих навијача не само да је надокнађена предност Спарте, него је пала "петарда" – 5:0 (Ковачевић и Хасанагић по два и Васовић).

Ривал у полуфиналу је био првак Енглеске, Манчестер Јунајтед. У Београду, 13. априла 1966. пред 50.000 сведока, Партизан је победио са 2:0 (Хасанагић и Бечејац). Реванш је игран на чувеном Олд Трафорду у Манчестеру 20. априла пред 62.500 гледалаца. Немајући шта да изгуби, првак Енглеске је тако силовито јуришао да се одбрана Партизана повијала као пред орканом, а Манчестер је голом Нобија Стајлса успео само једном да савлада сјајног Шошкића.

Партизан је "европско чудо" довео до краја. Пред њим је остао још само Реал из Мадрида. Тог 11. маја 1966. на стадиону Хејсел, пред 60.000 гледалаца, одиграна је финална утакмица.

На терен излазе две најбоље екипе старог континента, Партизан и Реал Мадрид. Бечејац, Рашовић и Васовић не дозвољавају играчима Реала да приђу голу, док Галић, Хасанагић и Пирмајер стварају изгледне прилике за вођство. Полувреме се завршава без голова, мада остаје жал што је ударац Хасанагића завршио само на пречки уместо у мрежи.

Друго полувреме почиње доминацијом црно-белих, које је крунисано сјајним голом Васовића уз ерупцију радости на Хејселу. Недуго затим, на нашу велику жалост, Реал је изједначио, а убрзо и повео са 2:1, што је био и коначан резултат великог финала.

Партизан је наступио у саставу: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Тренер је био Абдулах Гегић, а „технико” Станислав Виргилије Попеску.

Партизан је поклекао на последњем степенику, иако је после успешних наступа у претходна четири кола стекао сигурност и велику репутацију у европским фудбалским круговима. Више ниједна његова победа није могла да се сматра изненађењем.

Најслабија карика југословенског шампиона била је на психолошком плану, и ту је пао. Имао је тим највеће снаге, али је клуб у том тренутку био слаб за толико успеха и славе и није могао да заустави расуло у најважнијем моменту. То је вероватно највећи разлог неуспеха у финалу, управо тада када је било најпотребније бити стабилан.

Остао је жал за неискоришћеном приликом, али и понос због незапамћеног успеха младе екипе, која се убрзо размилела по Европи.

ПАРТИЗАН - РЕАЛ 1:2 (0:0)

Брисел, 11. мај 1966.
Стадион: Хејсел
Гледалаца: 46.575.
Стрелци: Васовић у 54. за Партизан, а Амансио у 70. и Серена у 75. за Реал Мадрид.

Партизан: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер.

Реал Мадрид: Араквистан, Паћин, Санчиз, Пири, Де Филипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез, Хенто.

Извор: моззартспорт/Б92