Прича о Монаку: Ен марцхе!
За гол више, за глас више, другачије, стално у покрету, способан да приволи и оне који су с тешком муком гледали француску лигу све до ове године, и оне који нису веровали да неко ко има осамнаест, хеј, осамнаест!, година, може да игра тако зрело и тако добро као Килијан Мбапе – то је Монако.
Фудбал 03.05.2017 | 16:40
Изазивач се појавио да уздрма систем, млад, полетан и скроз другачији; замерају му што је из добростојеће фамилије, из кругова који се могу назвати финансијском аристократијом, неки кажу да он, у својој кули од скупоцене слоноваче, не може да разуме обичне људе ни њихове жеље ни потребе, али начин на који привлачи масе истински је запањујући.
Пре само годину дана, за изазивача смо чули ту и тамо, неки су знали да се спрема за велика дела, али нисмо се уистину надали да може да дође до самог врха. А сада је ту, и може да уради оно о чему нико није сањао.
И још важније, може да сруши све оне митове и легенде који су изгледали недодирљиво све ове године, да обезглави стару елиту, да надвлада читаву олигархију која је држала најважнију ствар на свету у “крагни” скоро деценију-две.
Да окрене ствар наопачке, и да нам се то баш свиди. Да буде весник новог времена. Нове Европе.
Све ово о чему причамо јесте можда и Емануел Макрон, лидер потентног и полетног цатцх-алл покрета “Ен Марцхе!” (“У покрету”), који би у недељу могао да постане најмлађи председник Француске. Једну велику ствар је већ урадио: нокаутирао је две највеће партије, левицу и десницу, без којих се није могло замислити политичко небо Пете републике, и сада му преостаје само да сруши и популисте.
Али ово није текст о Макрону, и цео увод односи се, како смо већ рекли, на најважнију ствар на свету.
На фудбал, шта би друго.
Млади, полетни изазивач који се ушуњао међу велике, вишедеценијске аждаје – спочитавају им да је и то реперкусија једног руског скоројевића, али њихов се начин пословања, баш као и Макронов, разликује од осталих клубова чији су патрони неумесно богати – јесте АС Монако, који ће вечерас и наредног уторка имати прилику да, у првом кругу, покаже колико су се ствари промениле за тили час, да унесе још живости и радости у фудбалску игру и разгали навијаче као што је то тај лепршави тим урадио толико пута ове сезоне, а посебно у двомечу са оним другим иностраним капиталистима из Манчестер Ситија.
А онда да, за месец дана, у одлучујућем другом кругу, доврши револуцију онако како Бог заповеда – регицидом.
Знам да би многи за то гласали акламацијом.
За гол више, за глас више, другачије, стално у покрету, способан да приволи и оне који су с тешком муком гледали француску лигу све до ове године, и оне који нису веровали да неко ко има осамнаест, хеј, осамнаест!, година, може да игра тако зрело и тако добро као Килијан Мбапе – то је Монако.
(Нота бене: знамо да се цепидлаке већ нервирају што повлачимо паралеле између Монака и Француске ако Монако није Француска, нити је Кнежевина Република, но сем што Монегашани играју у њиховом првенству, дакле као представници “Хексагона”, судбина династије Грималди тесно је испреплетана са оном из најближег комшилука још откако су родоначелници фамилије побегли из Ђенове као гвелфи, подржаваоци папе, поражени у сукобу са гибелинима, који су били много више европоцентрични, и сместили се на стену на којој и данас истрајавају.)
Милијардер Димитриј Риболовљев јесте дошао у Кнежевину да би био на “извору догађаја”, у монденској зони која је успела да превари и ону америчку изреку о смрти и порезу али, чули смо ту причу већ, не припада фели бахатих газди који желе успех преко ноћи и који су спремни да га плате, због чега нам промптно постају мрски.
Након почетног улагања (сетимо се и Хамеса Родригеза), Риболовљев се ослонио на младе снаге, направивши најталентованији тим у читавој Европи, и једина екстраваганција коју је себи дозволио био је повратак заблуделог сина Радамела Фалкаа, а тај потез имао је и психолошку и фудбалску исплативост.
“Тигар” је данас, писали смо о томе већ на овом месту, својим искуством и својим квалитетом управо онај потенцијални тас на ваги који ће прорадити чак и кад маторци – а с једном становитом госпођом ће се Монако сусрести вечерас на, зачудо, пуном стадиону Луј Други – покушају да изварају децу.
Тренер Леонардо Жардим био је главни замајац, као човек који је навикао да ради с младим људима у Спортингу и са, за европске прилике, ограниченим буџетом у Олимпијакосу; мада је остајао без играча као што су Караско, Марсијал или Кондогбија, увек би смислио нешто ново, све док младост није “кликнула” са самопоуздањем.
Колико је пројекат брижљиво осмишљен, не преко ноћи, и колико је Монако напредовао из године у годину, можда више од свих голова и клизећих стартова Бакајока или Фабиња, сведочи и судбина Задранина Данијела Субашића – Хрват српског порекла, или Србин са Хрватском у срцу, како вам драго – који чува мрежу Монака од друге лиге, који је растао са овим тимом и данас постао један од понајбољих голмана Европе.
Пре много пролећа, у оној нултој години која означава вододелницу “пре” и “после” Муриња, Монако је у чудној сезони Лиге шампиона – у полуфиналу био је и СуперДепор! – био квалитетан тим, и упркос оној ноћи кад су баш Ла Коруњи дали осам комада, није остављао без даха; данас су “Кнежевићи” онај најмлађи лик из бајке који има и среће и памети...
Али, да би срушио стари поредак, мораш да идеш директно на највећег противника. На оног који представља фудбалску аристократију. Нема револуције без рушења институције.
А гости који стижу из скоро па оближњег Торина то заиста јесу.
Писали смо својевремено и о том амбивалентном односу који ми, клинци одрасли уз италијански фудбал од раних деведесетих па све до “Калчополија” имамо према Јувентусу: мислили смо да су велико зло, па смо се радовали њиховим поразима у самој завршници Лиге шампиона или ретким неправдама које би им биле нанете, само да бисмо им опростили када смо, има томе и јаче од деценије, схватили да постоји озбиљна корелација између фудбала и Јувентуса.
Као што и антифашизам (а неки би додали “и пиво”) може да постоји без црвене звезде, али некако то не буде то, тако се и фудбал без Јувентуса, за време њиховог изгнанства, котрљао и скакутао, али је ужитак неупоредиво блазиранији, било да вам је Мадама срцу прирасла или да сте јој желели све најгоре.
Јувентус, освајач једне и по титуле првака Европе – она са Хејсела то није до краја, не због сумњивог понашања Ливерпулових фудбалера опхрваних кривицом, колико због душа које не дозвољавају радовање том дану – вечерас ће поново бити у улози злоће.
Стара дама представљаће у Монаку Стари поредак, на који јуришају деца наоружана срцем, копачкама и бајонетима, са тамнопутим, насмејаним Робеспјером у првом реду, док га колумбијски Дантон погледом саветује где да буде у ком тренутку.
Па и нека ће, навикао је Јуве на ту ролу. Њоме се, уосталом, храни. Зато је и велики.
Институција италијанског фудбала постала је то још педесетих година прошлог века – након првобитног узлета у доба полу-професионализма тридесетих – када се Торино, захваљујући ФИАТ-у, али не само њему, на брзину трансформисао. Град се за кратко време удвостручио по броју становника, а покретне траке привлачиле су јефтину и сиромашну радну снагу из читаве Италије, посебно са Сицилије, Сардиније, из Апуље или Ређо Калабрије.
Можда би неки назвали то заљубљивање у град и у његов фабрички клуб – у годинама непосредно након што је други велики клуб, Торино, изгубио све у магли и смрти – стокхолмским синдромом, или тек пуким клијентелизмом (уместо да се организују против газди, радници су прихватали њихове вредности), но ти савремени мигранти слали су у своја села и новац и љубав према Јувентусу, тиму који је већ тада, баш као и послератни ФИАТ, био синоним за модерно, због чега је привлачио и нове богаташе, и радничку класу, и левичаре и десничаре и земљораднике и урбану елиту, баш као нека политичка партија...
Модеран је и остао, закључно са одлуком о промени грба која је пре неколико месеци онолико поделила јавност.
У нормалним, досадним временима, племићи из Торина би лако, као што су то радили толико пута, отресли младог напасника као прашину с рамена, и Буфон, Бонући, Кјелини, Дибала и Игуаин би трасирали пут до ванвременског окршаја са Реалом у Кардифу (и колико бисмо само желели да Ђиђи касно те ноћи пригрли пехар, као лопту која му стиже право у руке, изнад свих!), али ово је, питајте Макрона и његову радикалну противницу, питајте Амере и Енглезе, а онда се окрените фудбалу јер се и ту догађају тектонске промене, ово је неко ново доба, у којем ништа није онако као што је било и како се предвиђало.
Ен марцхе! Килијане, ти лудо дете, па да и Краљу дођеш главе...
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар