Прича: Три боје - наранџасто... Холандија све гора!

Цео фудбал, нека се не љуте сви светски прваци и они који мисле да би то требало да буду, а понајмање нека се не љуте Енглези што су дуго сматрали да им други нису ни до колена, све може да стане у то свето тројство, у те три боје. . .

Фудбал 28.03.2017 | 00:00 Постоје само три дреса у репрезентативном фудбалу.

Први је онај жути, Бразилов. Њихов дрес много је више од обичне мајице, то је симбол фудбала, најлепше лице ове игре, магија покрета, слобода и песништво, заносни мирис Копакабане и опасни зов фавеле; жута боја бразилског дреса је најпривлачнија униформа коју ће фудбал икада имати, и тако је откако је, после “Мараканаза”, млади дизајнер Адријан Шлепослао Фудбалској федерацији Бразила предлог да убудуће екипа игра у бојама заставе, боји злата, боји Богиње и трофеја Жила Римеа пре тога.

Трећа боја је светлоплава. Целесте. Уругвај. Макар због историје, због тога што је Уругвај био троструки светски првак на самом почетку међународног лоптања (сем Мундијала 1930, када је мала нација освојила трофеј на свом Сентенарију, обрнули су фудбал наглавачке и 1924. и 1928. на Олимпијским играма, када је то такмичење било најјаче огледање снага), али и због једног јачег разлога.

Све друге нације имале су нешто, било шта, чак и оне на јужноамеричком континенту, па чак и тај Бразил, нешто по чему би се препознавале, од песника до писаца, од Перона до статуе Христа који бди над њима, од музике до хране. А Уругвај је имао само тај фудбал и само тај дрес. Едуардо Галеано писао је да је фудбал извукао тај народ из сенке универзалне анонимности. Социолог Сезар Агијар рећи ће то метафором: “Уругвај је нација коју су створила двојица Варела.” (Хосе Педро, политичар који је увео обавезно школовање и од ове државе направио најпрогресивнију земљу континента на почетку 20. века; и Обдулио, легендарни капитен, кривац за “Мараканазо”.)

Ондино Вијера, селектор Уругваја на Мундијалу 1966, био је својевремено још лаконскији: “Други народи имају своју историју, Уругвај има свој фудбал.”

Али уз све почасти тој светлоплавој боји, фудбалски је, играчки, па и симболично, ако хоћете, ипак јачи онај други дрес, униформа екипе која је невољни саговорник у овом тексту.

Самом том бојом, скинутом са неке лале у цвату и са грба династије Орање-Насау, говорили су вазда да су другачији. Позивали вас да не скинете поглед с њих, обећавајући и трошећи магију у том тако једноставном, толико компликованом спорту у којем лопта иде од ноге до ноге.

Наранџаста боја дресова Краљевине Холандије – земље што се простире, и ту је веза са ова друга два великана, све до Кариба па на југ до Латинске Америке – то је Ван Гог међу фудбалом, са штафелајем који му придржавају Бош и Бројгел, док тактику којом ће се играти, својим шареним правоугаоницима, исписује Мондријан.

Цео фудбал, нека се не љуте сви светски прваци и они који мисле да би то требало да буду, а понајмање нека се не љуте Енглези што су дуго сматрали да им други нису ни до колена, да би деценијама и деценијама плаћали своју надобудност наређаним поразима, цео фудбал и његова бременита историја, и сваки играч и свака тактика, све може да стане у то свето тројство, у те три боје.

Жуто, наранџасто, плавичасто. Не иде им најбоље увек, некад се оклизну, некад пропадну, али фудбал није исти када их нема.

Јасно вам је већ да ће тема која боли сваког коме је леп фудбал, звали га тоталним или не, на срцу, бити окосница овог текста.

Да, то је онај нелагодни осећај који је имао свако од нас када је прочитао састав холандске репрезентације за минулу квалификациону утакмицу. И још нелагоднији када је једна бивша фудбалска нација, Бугарска, која никада није умела да се поново роди као што су то умели Холанђани, па и мањи од Холанђана, победила у Софији 2:0, уз два дола неког Спаса Делева.

Холандија је пала на четврто место Групе А, иза Француске, иза Шведске, иза чак и Бугарске, само јој Белорусија и Луксембург гледају у леђа, и како је то могуће, завапиће свако, како је могуће да земља Кројфовог дриблинга, и волеја Ван Бастена и пријема, па дриблинга, па егзекуције Дениса Бергкампа, па икаровског лета Ван Персија против светског првака Шпаније, како је могуће да нас је Холандија тако издала?

Теоретичари и приљежни познаваоци холандског фудбала – у сваком случају већи експерти од вашег колумнисте – набрајаће разлоге: холандска лига је никада слабија (то се очитовало и у недавној вести да ће некада највећа фудбалска сила, која је дала три клупска првака Европе, од сезоне 2018. на 2019. изгубити место директног учесника у Лиги шампиона, већ ће најбољи холандски тим морати у мрске квалификације), и престала је да буде чак и вентил кроз који су некада пролазили играчи на путу ка успеху у “лигама петице”; на делу је и криза стручњака, а таква је имена дала земља од мора отета (сада већ бивши селектор Дани Блинд сигурно није, нити ће икада бити калибар Михелса, Бенхакера, Хидинка, Ван Гала; упитан је и Де Бур, Куман показује потенцијал, али Куман има 54 године и није ни он у цвету тулипанске младости); последња генерација којој се после сјајних издања у млађим категоријама предвиђало да ће владати Европом и светом је доживела спектакуларан крах (најочитији на примерима Рајана Бабела и Ројстона Дрентеа); и данас, када погледате састав Холандије, ретко ко игра у великом клубу...

Барселона се некада није могла замислити без Холанђана, јер су они створили Барселону какву данас знамо. Реал је пре само једне деценије имао пола туцета играча из ове земље – Дренте, Хунтелар, Снајдер, Робен, Ван дер Варт, Ван Нистерлој!

Данас... Ех, данас, хајде да не понављамо онај састав који је изгубио и био изгубљен у Софији, тамо су се значајна имена, не рачунајући капитена Робена на којег се и превише ослањају – што би експерти из два пасуса раније такође навели као грешку – могла набројати на прсте једне руке просечног радника на циркулару...

А можда, као и увек, све идеализујемо.

Можда Холандија и њен фудбал нису престали да буду разиграна импресионистичка поезија тек када су пропустили шансу да се квалификују на Европско првенство одржано летос у Француској – а на њега су, са 24 екипе, прошли само они којима се баш баш није ишло, укључив и Србију; њега су те 24 екипе и уништиле, но то је већ друга тема – већ онда када су, макар полусвесно, престали да гаје виц, креативност и енергију.

Тако је митски наранџасти дрес запрљан машинским уљем Најџела де Јонга у финалу Светског првенства 2010 – маваши-гери ка Ћабију Алонсу не само да је био негација сваког потеза Гулита или Рајкарда већ би посебно постидео и Едгара Давидса, а о Кларенсу Седорфу, најбољем индустријалцу који је рођен ту око екватора, па и на деведесетак паралела горе и доле на латитуди, да и не говоримо.

Па и последњи Мундијал на којем су били, онај баш у Бразилу – и можда последњи који ће видети у догледно време – није био онолико добар као што су то резултати говорили: јесте Ван Перси дао онај гол и јесте на том мечу Холандија сервирала освету као добро охлађен “вла”, традиционални пудинг од млека и ваниле, омраженим Шпанцима, али све остало било је недостојно имена и угледа и боје дреса.

Немојте да вас превари треће место, можда га је тај тим заслужио, али га Холандија није заслужила тако; треба ли ико да се поноси оним досуђеним једанаестерцем против Мексика?

Па онда су Холанђани, кад тако поставимо ствари, већ годинама сушта супротност Холандији, ма како вам парадоксално то звучало, само што им то нико није јавио, а тај исти није јавио и свима нама.

Ово у Бугарској и овај састав, то је не само очекивано, него и пожељно...

Пожељно, што да не? Ако направимо паралеле са Бразилом, другим иноватором ове игре у трилингу који смо славили и који смо волели, нису ли и Бразилци почели да подбацују онда када више нису били инспирација деци широм планете, када су почели да играју на резултат, није ли избледео жути дрес са плавим грбом онда када су Бразилци престали да се играју?

И шта је данас Бразил? Ено их, у гостима код трећих јунака овог текста, опет фантазирају, опет демонстирају да је фудбал вештина могућег, а кад игра Бразил и вештина оног што смо мислили да је немогуће.

Холандији је потребно такво отрежњење, а не само смена селектора, не повика на младе људе попут оног јуношког дугајлије из Ајакса што би да га потроше и униште му детињство и/или каријеру.

Није проблем изгубити, наравно, па чак ни од браће Бугара који ће занавек сањати генерацију из врелог лета 1994, па није проблем изгубити и без креације или без створених шанси. Најгоре је када изгубите, а издате себе. Свој менталитет, своју историју, дрес који носите.

Наравно, постоји и још један велики фактор. Холандија је, заборављамо то често, много мања земља од Немачке, Француске, Енглеске или Шпаније, и то што су изнедрили толико играча, то је сведочанство о томе колико су велики, и једно чудо достојно тога да један народ може да живи испод нивоа мора, а да буде изнад нивоа осталих у готово свему.

Природно је, онда, да постоје циклуси, да се читава једна генерација једноставно не снађе, и утопи у сивило – да не говоримо о томе колико се фудбал променио од седамдесетих, било би сулудо и очекивати да све време буду у врху – а ако вам је већ до традиције, онда знајте да Холандија осамдесетих није учествовала на три велика турнира заредом. Пропустили су и светска првенства у Шпанији и у Мексику, као и ЕУРО у Француској.

Њихов одговор био је онај волеј Совјетима у финалу Европског првенства 1988. на Олимпијском стадиону.

Њихов одговор био је прва титула првака Европе за Барселону, против Сампдорије на Вемблију.

Њихов одговор био је трио који је Сакијев па Капелов Милан учинио, уз малу помоћ још неких пријатеља, најимпозантнијом појавом Серије А позних осамдесетих и раних деведесетих.

Немојте, дакле, да сумњате да ће се Холандија вратити, и само се молите да се врате онакви какве их памтимо, да нам опет потуре нешто ново, да нас забаве и насмеше, да нас опет науче нечему што нисмо знали да лопта може.

Ако се то и не деси, увек ћемо моћи да гледамо Барселону, где холандски фудбал живи и без једног Холанђанина.

А ако вам ни то није довољно, и ако сте љути на наранџасти дрес, нека вам утеха буде што се макар онај жути, с почетка текста, враћа на велика врата.

Извор: моззартспорт