Priča: Tri boje - narandžasto... Holandija sve gora!

Ceo fudbal, neka se ne ljute svi svetski prvaci i oni koji misle da bi to trebalo da budu, a ponajmanje neka se ne ljute Englezi što su dugo smatrali da im drugi nisu ni do kolena, sve može da stane u to sveto trojstvo, u te tri boje. . .

Fudbal 28.03.2017 | 00:00 Postoje samo tri dresa u reprezentativnom fudbalu.

Prvi je onaj žuti, Brazilov. Njihov dres mnogo je više od obične majice, to je simbol fudbala, najlepše lice ove igre, magija pokreta, sloboda i pesništvo, zanosni miris Kopakabane i opasni zov favele; žuta boja brazilskog dresa je najprivlačnija uniforma koju će fudbal ikada imati, i tako je otkako je, posle “Marakanaza”, mladi dizajner Adrijan Šleposlao Fudbalskoj federaciji Brazila predlog da ubuduće ekipa igra u bojama zastave, boji zlata, boji Boginje i trofeja Žila Rimea pre toga.

Treća boja je svetloplava. Celeste. Urugvaj. Makar zbog istorije, zbog toga što je Urugvaj bio trostruki svetski prvak na samom početku međunarodnog loptanja (sem Mundijala 1930, kada je mala nacija osvojila trofej na svom Sentenariju, obrnuli su fudbal naglavačke i 1924. i 1928. na Olimpijskim igrama, kada je to takmičenje bilo najjače ogledanje snaga), ali i zbog jednog jačeg razloga.

Sve druge nacije imale su nešto, bilo šta, čak i one na južnoameričkom kontinentu, pa čak i taj Brazil, nešto po čemu bi se prepoznavale, od pesnika do pisaca, od Perona do statue Hrista koji bdi nad njima, od muzike do hrane. A Urugvaj je imao samo taj fudbal i samo taj dres. Eduardo Galeano pisao je da je fudbal izvukao taj narod iz senke univerzalne anonimnosti. Sociolog Sezar Agijar reći će to metaforom: “Urugvaj je nacija koju su stvorila dvojica Varela.” (Hose Pedro, političar koji je uveo obavezno školovanje i od ove države napravio najprogresivniju zemlju kontinenta na početku 20. veka; i Obdulio, legendarni kapiten, krivac za “Marakanazo”.)

Ondino Vijera, selektor Urugvaja na Mundijalu 1966, bio je svojevremeno još lakonskiji: “Drugi narodi imaju svoju istoriju, Urugvaj ima svoj fudbal.”

Ali uz sve počasti toj svetloplavoj boji, fudbalski je, igrački, pa i simbolično, ako hoćete, ipak jači onaj drugi dres, uniforma ekipe koja je nevoljni sagovornik u ovom tekstu.

Samom tom bojom, skinutom sa neke lale u cvatu i sa grba dinastije Oranje-Nasau, govorili su vazda da su drugačiji. Pozivali vas da ne skinete pogled s njih, obećavajući i trošeći magiju u tom tako jednostavnom, toliko komplikovanom sportu u kojem lopta ide od noge do noge.

Narandžasta boja dresova Kraljevine Holandije – zemlje što se prostire, i tu je veza sa ova druga dva velikana, sve do Kariba pa na jug do Latinske Amerike – to je Van Gog među fudbalom, sa štafelajem koji mu pridržavaju Boš i Brojgel, dok taktiku kojom će se igrati, svojim šarenim pravougaonicima, ispisuje Mondrijan.

Ceo fudbal, neka se ne ljute svi svetski prvaci i oni koji misle da bi to trebalo da budu, a ponajmanje neka se ne ljute Englezi što su dugo smatrali da im drugi nisu ni do kolena, da bi decenijama i decenijama plaćali svoju nadobudnost naređanim porazima, ceo fudbal i njegova bremenita istorija, i svaki igrač i svaka taktika, sve može da stane u to sveto trojstvo, u te tri boje.

Žuto, narandžasto, plavičasto. Ne ide im najbolje uvek, nekad se okliznu, nekad propadnu, ali fudbal nije isti kada ih nema.

Jasno vam je već da će tema koja boli svakog kome je lep fudbal, zvali ga totalnim ili ne, na srcu, biti okosnica ovog teksta.

Da, to je onaj nelagodni osećaj koji je imao svako od nas kada je pročitao sastav holandske reprezentacije za minulu kvalifikacionu utakmicu. I još nelagodniji kada je jedna bivša fudbalska nacija, Bugarska, koja nikada nije umela da se ponovo rodi kao što su to umeli Holanđani, pa i manji od Holanđana, pobedila u Sofiji 2:0, uz dva dola nekog Spasa Deleva.

Holandija je pala na četvrto mesto Grupe A, iza Francuske, iza Švedske, iza čak i Bugarske, samo joj Belorusija i Luksemburg gledaju u leđa, i kako je to moguće, zavapiće svako, kako je moguće da zemlja Krojfovog driblinga, i voleja Van Bastena i prijema, pa driblinga, pa egzekucije Denisa Bergkampa, pa ikarovskog leta Van Persija protiv svetskog prvaka Španije, kako je moguće da nas je Holandija tako izdala?

Teoretičari i prilježni poznavaoci holandskog fudbala – u svakom slučaju veći eksperti od vašeg kolumniste – nabrajaće razloge: holandska liga je nikada slabija (to se očitovalo i u nedavnoj vesti da će nekada najveća fudbalska sila, koja je dala tri klupska prvaka Evrope, od sezone 2018. na 2019. izgubiti mesto direktnog učesnika u Ligi šampiona, već će najbolji holandski tim morati u mrske kvalifikacije), i prestala je da bude čak i ventil kroz koji su nekada prolazili igrači na putu ka uspehu u “ligama petice”; na delu je i kriza stručnjaka, a takva je imena dala zemlja od mora oteta (sada već bivši selektor Dani Blind sigurno nije, niti će ikada biti kalibar Mihelsa, Benhakera, Hidinka, Van Gala; upitan je i De Bur, Kuman pokazuje potencijal, ali Kuman ima 54 godine i nije ni on u cvetu tulipanske mladosti); poslednja generacija kojoj se posle sjajnih izdanja u mlađim kategorijama predviđalo da će vladati Evropom i svetom je doživela spektakularan krah (najočitiji na primerima Rajana Babela i Rojstona Drentea); i danas, kada pogledate sastav Holandije, retko ko igra u velikom klubu...

Barselona se nekada nije mogla zamisliti bez Holanđana, jer su oni stvorili Barselonu kakvu danas znamo. Real je pre samo jedne decenije imao pola tuceta igrača iz ove zemlje – Drente, Huntelar, Snajder, Roben, Van der Vart, Van Nisterloj!

Danas... Eh, danas, hajde da ne ponavljamo onaj sastav koji je izgubio i bio izgubljen u Sofiji, tamo su se značajna imena, ne računajući kapitena Robena na kojeg se i previše oslanjaju – što bi eksperti iz dva pasusa ranije takođe naveli kao grešku – mogla nabrojati na prste jedne ruke prosečnog radnika na cirkularu...

A možda, kao i uvek, sve idealizujemo.

Možda Holandija i njen fudbal nisu prestali da budu razigrana impresionistička poezija tek kada su propustili šansu da se kvalifikuju na Evropsko prvenstvo održano letos u Francuskoj – a na njega su, sa 24 ekipe, prošli samo oni kojima se baš baš nije išlo, uključiv i Srbiju; njega su te 24 ekipe i uništile, no to je već druga tema – već onda kada su, makar polusvesno, prestali da gaje vic, kreativnost i energiju.

Tako je mitski narandžasti dres zaprljan mašinskim uljem Najdžela de Jonga u finalu Svetskog prvenstva 2010 – mavaši-geri ka Ćabiju Alonsu ne samo da je bio negacija svakog poteza Gulita ili Rajkarda već bi posebno postideo i Edgara Davidsa, a o Klarensu Sedorfu, najboljem industrijalcu koji je rođen tu oko ekvatora, pa i na devedesetak paralela gore i dole na latitudi, da i ne govorimo.

Pa i poslednji Mundijal na kojem su bili, onaj baš u Brazilu – i možda poslednji koji će videti u dogledno vreme – nije bio onoliko dobar kao što su to rezultati govorili: jeste Van Persi dao onaj gol i jeste na tom meču Holandija servirala osvetu kao dobro ohlađen “vla”, tradicionalni puding od mleka i vanile, omraženim Špancima, ali sve ostalo bilo je nedostojno imena i ugleda i boje dresa.

Nemojte da vas prevari treće mesto, možda ga je taj tim zaslužio, ali ga Holandija nije zaslužila tako; treba li iko da se ponosi onim dosuđenim jedanaestercem protiv Meksika?

Pa onda su Holanđani, kad tako postavimo stvari, već godinama sušta suprotnost Holandiji, ma kako vam paradoksalno to zvučalo, samo što im to niko nije javio, a taj isti nije javio i svima nama.

Ovo u Bugarskoj i ovaj sastav, to je ne samo očekivano, nego i poželjno...

Poželjno, što da ne? Ako napravimo paralele sa Brazilom, drugim inovatorom ove igre u trilingu koji smo slavili i koji smo voleli, nisu li i Brazilci počeli da podbacuju onda kada više nisu bili inspiracija deci širom planete, kada su počeli da igraju na rezultat, nije li izbledeo žuti dres sa plavim grbom onda kada su Brazilci prestali da se igraju?

I šta je danas Brazil? Eno ih, u gostima kod trećih junaka ovog teksta, opet fantaziraju, opet demonstiraju da je fudbal veština mogućeg, a kad igra Brazil i veština onog što smo mislili da je nemoguće.

Holandiji je potrebno takvo otrežnjenje, a ne samo smena selektora, ne povika na mlade ljude poput onog junoškog dugajlije iz Ajaksa što bi da ga potroše i unište mu detinjstvo i/ili karijeru.

Nije problem izgubiti, naravno, pa čak ni od braće Bugara koji će zanavek sanjati generaciju iz vrelog leta 1994, pa nije problem izgubiti i bez kreacije ili bez stvorenih šansi. Najgore je kada izgubite, a izdate sebe. Svoj mentalitet, svoju istoriju, dres koji nosite.

Naravno, postoji i još jedan veliki faktor. Holandija je, zaboravljamo to često, mnogo manja zemlja od Nemačke, Francuske, Engleske ili Španije, i to što su iznedrili toliko igrača, to je svedočanstvo o tome koliko su veliki, i jedno čudo dostojno toga da jedan narod može da živi ispod nivoa mora, a da bude iznad nivoa ostalih u gotovo svemu.

Prirodno je, onda, da postoje ciklusi, da se čitava jedna generacija jednostavno ne snađe, i utopi u sivilo – da ne govorimo o tome koliko se fudbal promenio od sedamdesetih, bilo bi suludo i očekivati da sve vreme budu u vrhu – a ako vam je već do tradicije, onda znajte da Holandija osamdesetih nije učestvovala na tri velika turnira zaredom. Propustili su i svetska prvenstva u Španiji i u Meksiku, kao i EURO u Francuskoj.

Njihov odgovor bio je onaj volej Sovjetima u finalu Evropskog prvenstva 1988. na Olimpijskom stadionu.

Njihov odgovor bio je prva titula prvaka Evrope za Barselonu, protiv Sampdorije na Vembliju.

Njihov odgovor bio je trio koji je Sakijev pa Kapelov Milan učinio, uz malu pomoć još nekih prijatelja, najimpozantnijom pojavom Serije A poznih osamdesetih i ranih devedesetih.

Nemojte, dakle, da sumnjate da će se Holandija vratiti, i samo se molite da se vrate onakvi kakve ih pamtimo, da nam opet poture nešto novo, da nas zabave i nasmeše, da nas opet nauče nečemu što nismo znali da lopta može.

Ako se to i ne desi, uvek ćemo moći da gledamo Barselonu, gde holandski fudbal živi i bez jednog Holanđanina.

A ako vam ni to nije dovoljno, i ako ste ljuti na narandžasti dres, neka vam uteha bude što se makar onaj žuti, s početka teksta, vraća na velika vrata.

Izvor: mozzartsport