Прича: Серхио Рамос - штопер са ''кризом идентитета''...!

Фудбал зна да буде суров – неизмерно славећи хероје, док губитнике оставља по страни.

Фудбал 13.03.2017 | 00:00 Ти хероји су углавном они који на леђима носе бројеве осам, девет, десет или једанаест, иако је кроз историју било много оних који су својим поступцима и потезима били управо ти који су саиграчима, клубу и себи доносили славу, а да нису део 'навалног реда'.

Тако имамо ситуацију да су, од када постоји најважнија споредна ствар на свету, само четири човека – којима је примарни циљ чување сопственог, а не угрожавање противничког гола – била проглашена најбољим на свету.

'Златна лопта', колико год била бесмислена самим постојањем, одувек је била ствар престижа, а, реално гледано, немогуће је да су за претходну 61 годину – колико се ова награда додељује – само њих четворица заслужили да је држе у рукама.

Најпре је ту част имао легендарни голман Совјетског савеза Лав Јашин 1963. године, тринаест година касније лауерат је постао чувени штопер Франц Бекенбауер, који је исти успех поновио и партијама за Немачку 1980. године. На новог дефанзивца победника чекало се до 1996. када је, још један Немац, Матијас Замер тријумфовао испред Луиса Назарија Роналда да Лиме, док је последњи коме је то пошло за ногом капитен Италије, шампион света из 2006. године Фабио Канаваро.

Нажалост, тенденције у модерном фудбалу су такве да се ова слика неће променити, барем не у догледно време, па ћемо – вероватно када Лионел Меси и Кристијано Роналдо заврше каријере, на победничком постољу у циришкој свечаној сали гледати неког новог нападача или, у најбољем случају, десетку или крило.

Још једном, били чак и фудбалски лаик, немогуће је да нико од гомиле врхунских дефанзиваца, само у последње две деценије, а заиста их је било и 'превише', није заслужио да буде најбољи фудбалер света. Примера ради, пре свих, један Паоло Малдини.

Није фудбал само напад. Није за аплауз само дриблинг. Нити добар шут. Сјајан слободњак. Исто 'мора' да важи и за савршен старт, идеално постављање, правовремено 'читање' или интервенцију у последњи час са гол линије.

Човек коме су посвећени редови који следе управо је члан те толико запостављане последње линије. Неко ко сваки пут пронађе начин да помогне свом тиму на атипичан начин за једног штопера, и то у оним пресудним тренуцима највећих мечева. Увек на правом месту, на правој висини, довољно добар да лопту скрене у правом смеру и све нас натера да додатно ценимо дефанзивце – Серхио Рамос Гарсија.

Момак рођен у месту Камас 30. марта 1986. године је већ као осамнаестогодишњак почео да наговештава какве су му способности. У дресу матичне Севиље први гол међу професионалцима постигао је против Насионал Мадеире у Купу УЕФА, да би исте године био стрелац и у Примери – баш против клуба у коме је стекао статус бесмртника, против мадридског Реала.

Тренутно, на 556 наступа у каријери 70 пута био је стрелац у клупским такмичењима, док је у дресу репрезентације Шпаније то чинио у десет наврата, на 140 мечева. Истовремено, у већини случајева, ситуације испред свог гола успешно решава, а у великој мери му помаже то што је у првом делу каријере играо десног бека, пре него што је довољно сазрео да се нађе у центру одбране. Исто се може рећи и за ситуације пред противничким голом јер увек савршено 'чита' где ће противник, а где лопта.

Трећи је најбољи стрелац када су у питању дефанзивци у историји Примере, са 50 погодака. Испред њега су само Холанђанин Роналд Куман са 67, који је у дресу Барселоне потврдио колики је мастор за слободне ударце, некадашњи штопер Гранаде, Реал Мадрида и Пуелбе Јосе Мартинес Санчес Пири са 52, односно легендарни капитен 'краљевског' клуба Фернандо Јеро са 60.

Ипак, оно што Серхија чини посебним јесте то да он не постиже голове само на 'обичним' утакмицама, већ, као по навици, чини то у оним најважнијим сусретима, у последњим секундама, који одлучују о освајачима трофеја или коначном поретку на табели – било на клупском или интернационалном нивоу.

Последњи пут је то урадио прошле недеље, када је његов Реал поново био у проблему. Наполи је у борби за четвртину финала Лиге шампиона имао 1:0, после пораза од 3:1 на Сантјаго Бернабеуу, и сијасет прилика да већ у првом полувремену тотално нокаутира владара Европе и најбољи клуб света.

Међутим, Рамос то није дозволио. После шест минута игре у наставку био је најбољи у скоку на ивици петерца, после центаршута Тонија Кроса из корнера, што се испотавило као кључним за тријумфалан одлазак Мадриђана подно Везува.

Само шест минута касније поново је био на правом месту – овога пута после центаршута из контра угла, а лопта је на путу ка мрежи, коју је овога пута захватио ногом, закачила главу Дриса Мертенса и преварила Пепеа Реину. Тачку на све оно што је Рамос креирао ставио је Алваро Мората у првом минуту надокнаде.

Пошто је други гол приписан Белгијанцу, погодак на Сан Паолу био је његов једанаести у елитном такмичењу, али су девети и десети свакако они који ће се заувек памтити, иако ће се навијачи градског ривала Атлетика трудити да их у потпуности избришу из сећања, претварајући се да се никада нису догодили.



Но, кренимо од почетка. Први пут нашао се у центру пажње у мечу за Суперкуп Шпаније 2008. године, када је против Валенсије био стрелац у 77. минуту. Годину дана раније био је стрелац, по први пут, и у 'Ел Класику' за вођство Мадриђана 3:2, али је Барселона на крају успела да дође до бода.

Поред титула првака света и Европе са Шпанијом, о којима ћемо нешто касније, посебно се истичу споменути погоци против 'Јорганџија' у борби за 'сребрну амфору' – најважнији трофеј када је клупски фудбал у питању.

Пре три године, деловало је да ће Атлетико по први пут у својој историји стићи до трофеја у Лиги шампиона, али је Серхио поново имао другачије планове.

Играо се 93. минут на стадиону 'Луж' у Лисабону, екипа Дијега Ћола Симеонеа водила је 1:0, а онда је Лука Модрић извео корнер... Остатак, верујем, знате...

Претходно је два пута, у полуфиналу, био стрелац против минхенског Бајерна, а потом и у финалу Светског првенства за клубове.

Наставио је у истом ритму, био је прецизан за вођство у 15. минуту прошлогодишњег финала Лиге шампиона на Сан Сиру, против истог ривала, а био је сигуран егзекутор и у пенал серији која је уследила – таман пред кључан промашај Хуанфрана с беле тачке.

Последњи велики меч, не рачунајући оне такође важне, када се на крају сезоне буде повлачила црта, против Депортива из Ла Коруње, Виљареала или Еибара, када је био човек одлуке јесте последњи 'Ел Класико' на Ноу Кампу. Трећи децембар, 110.000 навијача, Барса води, 91. минут, Лука Модрић поново центрирао, а Серхио Рамос поново скаче...

Све у свему, мало је играча, а камо ли чланова задње линије, који могу да се похвале каријером какву има 'Тарзан из Камаса'. Освојио је све – три Ла лиге, три Купа краља, два Суперкупа Шпаније, две Лиге шампиона, два УЕФА Суперкупа, два ФИФА Клупска превенства, Светско првенство и два Европска првенства... Није био стрелац само у финалу Купа краља, али не сумњам да ће се потрудити да комплетира колекцију...

С друге стране, чак и да не освоји више нити један трофеј, не постигне нити један гол, Серхио Рамос мора се сматрати једним од највећих и најбољих играча који су играли ову игру.



Извор: Б92