Прва бразда Јордана Стевановића

Живот Јордана Стевановића из села Братачић код Осечине, у Подгорини у ваљевском крају, скоро у потпуности личи на живот дјечака Огњена из познате приповијетке Милована Глишића "Прва бразда".

Република Српска 12.02.2017 | 17:30 И у Јордановој и у Огњеновој кући није било домаћина. Они још дјечаци. Гладни. Измршавили. Уплашени. Сибин Џамић, отац Глишићевог књижевног лика Огњена, погинуо у рату, а сеоску кућу - како вели Чича Милован - грђе не може задесити кад остане без мушке главе. Удовица Миона прихвата тешке ратарске послове, јер мора да прехрани сирочиће, своју нејач - једно другом до увета. Помоћи ниоткуда.

Пролазе године а онда њен најстарији син Огњен упреже волове и одлази на њивицу да заоре своју прву бразду. Руке му нејаке, а посо претежак. Обавеза још већа - ако не узоре и не посије породици Џамић пријети глад.

И та Огњенова прва бразда није само симбол борбе једне породице да остане на окупу, да преживи и да буде сложна – та бразда је потврда да је Џамићева кућа поново добила домаћина. Да има одговорну и способну мушку главу. Да је побјеђено доба одрицања и стрепњи – да је живот коначно широко раскрилио врата среће - мајка Миона Џамићева доноси сину домаћину ручак на њиву.



Да је Чича Милован Глишић којим случајем живио средином двадесетог вијека, а да прије тога није написао Прву бразду, онда би засигурно, у свом ваљевском завичају, нашао баш такву причу у селу Братчић, надомак Осечине, па би јунак његове приповијетке умјесто Огњена Џамића био Јордан Стевановић.

Прича скоро истовијетна. Само су различита имена ликова и вријеме када се она догађа. У Стевановићима се изненада упокојио домаћин и глава породице Александар Леко. Остала му млада удовица Танкосава, Мионина слика и прилика са четворо дјеце. И они све једно другом до увета.

И Танкосава не заборавља свог домаћина Леку. Не напушта огњиште и чува дјецу. Подиже их као голуждраве птиће. И она, као и Миона Џамићева, обавља најтеже ратарске послове. Ни њој ниоткуда помоћи.

Онда и у Братачићу долази вријеме орања. Стевановићи у Подгорини живе у најгладнијим годинама средином двадесетог вијека. Једе се коприва помијешана са мекињама. Ако се не обраде њиве пријети преголема глад. Зато неко мора орати.

Огњен Мионин прву бразду је заорао у петнаестој години, а Јордан Танкосавин имао је једва десет година када је први пут пустио плуг у бразду. И њега је на то натјерала мука. Превелика невоља - требало је прехранити породицу. Огњен је имао млађу сестру и брата, а Јордан млађу сестру Добрилу и браћу Љубу и Драгића. Све троје нејаки. Не могу помоћи. Мати Танкосава не може сама обављати послове. Јордану није било друге – плуг у шаке, па на орање.

За Видовдан је добио свједочанство о завршеном четвртом разреду основне школе, а двети дан послије тога отац му је на пречеац умро. Остало их је четворо нејачи. Сви млађи од њега..

Прва Јорданова бразда била је на њиви Мекоте. Као некада Миона сину Огњену и њему је мајка Танкосава донијела ручак на прву бразду, додуше оскудан, али први правцати ратарски ручак, јер су том Јордановом браздом на Мекотама и Стевановићи добили домаћина – Јордана.

Прича тече даље. Орачеве руке нејаке. Плуг испада из бразде. Волови навикли на чврсту Лекину руку, па плуг, заједно са нејаким орачем, вуку по Мекотама гдје они хоће. Мали Јордан је чврсто држао рукунице. Падао али плуг није испуштао из руку. Волови су и њега нејака вукли по орању.

Враћао их је у бразду, опет се вукао за плугом... Па, у бразду, па по орању... Тако до поднева. Дјечакова упорност је побједила тврдоглаве волове - Јорданов плуг више никада није искакао из бразде. Чак ни када су га касније вукли ухрањени коњи и јаки трактор. Његова бразда увијек је била дубока и права. И родна.

Муке сиротог дјечака посматрао је са оближњег брда комшија Живан Крсмановић, дјед његове супруге Маше, па је својим укућанима рекао:

"Онај Лекин малишан биће кућеван и добар човјек. Не испушта плуг из руку, а тако чине само прави домаћини."

Прошле су гладне педесете године прошлог, двадесетог вијека, а с њима и обавеза предаје хране држави. Јордан се опасао снагом. Његове њиве више нису биле удовичке. Посне и са мало жита. Поново су постале домаћинске, као што су биле и док му је отац Леко био жив. Како тада, тако и дан данас. Постао је добар домаћин како је то, док је орао своју прву бразду предвидио, и дјед Живан Крсмановић.

Стари Крсмановић тада није ни слутио да ће се Јордан ородити са његовом породицом; оженио је његову најстарију унуку Машинку. Можда су баш те његове ријечи биле пресудне да Маша, у деветнаестој години живота, пређе с једног на друго брдо у Братачићу, са Крсмановића на Стевановића ћувик.

Било је то првог новембра 1959. године. Младенци су одмах прионули на посао. Тако и дан данас, у поодмаклим годинама, па су сада међу најугледнијим домаћинима у Подгорини. Нова кућа, зграде, машине, стока, пуни амбари жита, пушнице меса, а у бурадима у подруму на стотине литара чисте шљивоваче препеченице.

"Било је тешко, али смо све ово постигли слогом. Никада међу нама није било ружне ријечи. Дјевери и заова имају своје куће и породице, али сам срећна када нам доћу. Волим их као да су ми дјеца, јер су уз Јордана и мене одрасли", каже Маша.

Волио је књигу, али није могао наставити школовање. Зато сада има библиотеку у којој је више наслова него што их имају све куће заједно у Братачићу. Чита доста. То је чинио и у вријеме орања своје прве бразде на Мекотама, и када је подизао своје птиће - сестру и браћу. Заврши посао и док се одмара књигу у шаке. Прочитао је скоро сва дјела великана свјетске књижевности, али и домаћих писца.



Док се није упокојила, мајка Танкосава му је била на великој помоћи. Успјели су отхранити и школовати млађе, своје птиће. Сестра Добрила и најмлађи брат Драгић живе у Београду, Љубо је био трговац, сада пензионер у Осечини. Имају честите породице.

Јордан се не каје што је остао у селу. Нипошто! Са супругом Машом има двоје дјеце, кћерку Бранку и сина Бранка. Обоје су са породицама у Ваљеву. Бранка је економиста и има двије кћерке, а Бранко је инжењер агрономије. Има три кћерке.

На Универзитету у Београду Машине и Јорданове унуке веома су активне и међу најистакнутијим су студентима - Ирена, Ивана, Јелена, Јована и Јана - пет су њихових љепотиБН телевизија – ца, како веле бака и дјед. Поносан је и снајку Милку и зета Миладина.

О Јордановој првој мојој бразди на Мекотама остало је да се само приповиједа. С поносом и дивљењем.

Након приче о свом животу Јордан је заћутао. Било је очигледно да и даље пребира успомене. Покаткад зажмури. Ваљда му навиру у таласима. Груну наједном, па им се он покушава одупријети. Када их је умирио и умиленио, насмјешио се и наздравио чашицом ракије: "Да сте живи и здрави година сто. Све буде и прође. О добром се приповиједа. Тегобе се памте и ријетко помињу. Такав је живот на овим нашем брдима."

Јордан Стевановић, некадашњи Лекин нејаки малишан, који није испуштао плуг из своје прве бразде на Мекотама, чак и када су га волови вукли по орању, али и Маша, унука Живана Крсмановића, постали су кућевни и прави домаћини. Род су изродили и тиме су испунили све људске и божије законе. И то честито и побожно.

У њиховој кући сада увијек има и хљеба и с хљебом. Душевности понајвише.

Аутор: Тихомир Несторовић