Људе блиске Додику обучавала ЦИА

Високи функционер МУП-а Републике Српске и близак сарадник предсједника Републике Српске Предраг Ћеранић у марту 2001. године био је на обуци у сједишту ЦИА-а у америчком граду Ленглију.

Република Српска 03.02.2017 | 20:41 То је потврдио сам Ћеранић у интервјуу Слободној Босни који је објављен 5. јуна 2008. након што га је тадашњи високи представник Мирослав Лајчак смијенио због сарадње са Стојаном Жупљанином.

У интервју који је дао Мирхи Дедић, новинарки Слободне Босне, Ћеранић се у више наврата хвали добрим сарадњом и односима са Американцима, и очекује њихову помоћ јер сматра да је неправедно избачен из Службе.

„Био сам у сједишту ЦИА-е у Ленглију, и то на позив Владе Сједињених Америчких Држва у марту 2001. године када сам предводио делегацију Обавјештајно-безбједносне службе Републике Српске. Имали смо низ састанака по питању заједничког дјеловања на међународном тероризму. Ваљда су и америчке службе прије него су ме позвале извршиле одређене провјере о мени и мојој подобности“.



Најзанимљивији дио интервјуа односи се на Ћеранићеве тврдње да је као поуздан партнер помогао Американцима да открију два возила која су наводно нестала у БиХ током тајне операције откривања Радована Караџића. Ћеранић тврди да је помогао Американцима да поврате специјалну опрему како она не би пала у руке Русима, те да је претходно обезбјеђење Радована Караџића убило двоју америчких агената испред његове куће на Палама.

Своју лојалност и оданост Американцима Ћеранић је био спреман доказати чак и свједочењем пред америчким Сенатом.

„Ово што ћу Вам сада рећи непознато је јавности, а једна је од великих тајни. У децембру 2000. године, када сам обављао дужност шефа операција ОБС-а Српске, наши амерички партнери затражили су од мене помоћ. Речено ми је да су неки њихови момци који су пуно радили и били уморни оставили у Тузли незаштићена два путничка возила, након чега су она украдена. За њих није представљао проблем нестанак возила већ нестанак софистициране опреме за комуникацију која се налазила у пртљажнику. Они су је назвали „блек бокс“ – црна кутија, и рекли су ми да се боје да та опрема, која представља врхунац технологије, не дође у руке Русима".

"Максимално сам ангажовао најбољу оперативу како би пронашли америчку опрему. Преровили смо Тузлу и читаву Семберију али опреми, возилима и оружју ни трага. Био сам упоран јер сам желио помоћи Американцима. Након дуже времена у Босанском Новом смо пронашли комплетну опрему, укључујући и црну кутију. Било је пуно шаторско крило мени непознате комуникацијске опреме. Међутим том приликом смо дошли до сазнања да су наши амерички пријатељи прикрили дио истине".

"Та возила, два „голфа 3“, нису нестала у Тузли већ у Подграбу у близини Пала. Наиме два припадника америчких Оружаних снага трагајући за Караџићем дошли су сасвим близу куће у којој се крио. Изашли су из возила у којима се налазила комуникацијска опрема, пришуњали се кући и осматрали шта се у њој дешава".

"Караџићево обезбјеђење им је пришло са леђа, разоружало а потом ликвидирало. Пушке су задржали за себе, возила продали у Бугарској, комуникацијску опрему и личне ствари америчких војника држали закопане у земљи како се не би откриле електронским путем. Након тога опрема је сакривена у Босанском Новом. Спреман сам о цијелом догађају да свједочим пред Комисијом америчког Сената“.

Ћеранић истиче да је разочаран радом неких Бошњака јер му нису вјеровали и нису жељели помоћи у потрази у трагању за Србима – хашким бјегунцима.

„Насртаје на мене је креирао Ристо Зарић уочи првог доласка Карле Дел Понте у Бањалуку 2001. године. Тада је вршен притисак на премијера Младена Иванића да ме смијени са шефа операција ОБС-а јер је постојала бојазан да након састанка и доласка Дел Понте то неће бити могуће јер је код њих постојао велики страх да бисмо ми за Караџићем и осталим бјегунцима повели озбиљну потјеру".

"Жалосно је што је ОХР инструментализован од људи попут Ристе Зарића, а јако су ме разочарали Алмир Џуво и Златан Рамић јер сам вјеровао да је Бошњацима више стало до професионалне истраге за хашким бјегунцима. Ја сам током два састанка у Сарајеву изнио један нови приступ потраге за ратним злочинцима, и мој приступ је у Сарајеву био прихваћен. Успио сам саговорнике да убиједим да су стари методи ОБЕ били погрешни. Мој приступ дао је ново свјетло али сам убрзо постао опасан и неко кога је требало уклонити“.

Ћеранић је још прије рата као млад студент Филозофског факултета био врбован од стране Државне безбједности, и као сарадник кодног имена „Славуј“ био задужен за праћење и шпијунирање студената у Студентском дому „Братство и јединство“. Касније је напредовао до шефа Операција ОБС-а Републике Српске, гдје га је поставила Биљана Плавшић.



Имајући у виду санкције које су САД увеле предсједнику Републике Српске, чудно је што Додик у свом најближем окружењу има сараднике које су веома блиском сарађивали са америчким агентима и које је обучавала ЦИА у свом сједишту.

Ћеранић у последње вријеме у својим јавним наступима и колумнама често критикује америчку политику, хвали Путина и Русију иако је прије 15-ак година година радио је за Американце и борио се да њихова опрема не дође у посјед Руса.

Треба се запитати да ли је Ћеранић можда и даље двоструки агент, кртица и „тројански коњ“ у Додиковом најближем окружењу који одаје повјерљиве информације страним службама са којима је раније блиско сарађивао. Ћеранић је као „славуј“ радио за Тита, Радована, Биљану, Американце и Додика, али је свима окренуо леђа након што су изгубили власт и моћ.

Због тога би и предсједник Додик требао бити обазрив јер би „славуј“ могао поново да пропјева и изневјери још једног господара у богатој биографији једног обавјештајца.

Небојша Вукановић