Анализа: Годину дана Џикићеве алхемије...

Нешто краће косе и ширег осмеха, Александар Џикић је пре годину дана постао шеф стручног штаба Партизана, у том моменту последњепласираног тима АБА лиге.

Кошарка 05.01.2017 | 22:50 Организациона, тренерска и играчка анархија – то је оно што је у свом вољеном клубу затекао један од највећих кошаркашких зналаца на овим просторима, и то у тренутку када нико није очекивао такав расплет и уз упорне тврдње управе да “подржава Петра Божића”.

Све што се дешавало тих дана у и око Партизана је садржано у изјавама сличног карактера, “чекало се нешто”, промена на боље није било, порази су се ређали, екипа је тонула, навијачи су одустајали, ривали су ликовали…

Аутор текста је пре почетка те сезоне АБА лиге, прве без Предрага Даниловића и Душка Вујошевића, прогнозирао да би Партизан могао да буде задовољан пласманом између осмог и десетог места, с обзиром на начин формирања ростера, неискусног тренера, неснађеност у управи, “опште стање”.

Дно је додирнуто дебаклом на гостовању новајлији у такмичењу, екипи Сутјеске у Никшићу, када је постало јасно да даље тако не сме да иде. Тада је био четврти јануар, већ сутрадан је Божић морао да се спакује, док је Џикић полако кренуо да улази у посао.

Све што је до тада радио није могло да се упореди са оним са чиме се ухватио у коштац прихватањем понуде и, како је рекао, праћењем ирационалних разлога да се врати у клуб у коме је више од деценију раније био први сарадник и верна сенка најтрофејнијег тренера у историји “црно-белих”.

Годину дана касније, Џикић је успео да поново установи “тренерски систем”, да докаже како мајстор и од “онога” може да направи “оно”, али и да потврди своје речи из једне емисије код Владана Тегелтије, изговорене у мајици са логом групе Прти Бее Гее – “ја сам краљ малих буџета”.

Кошаркаши Партизана су 2017. годину почели са друге позиције у АБА лиги и сјајним резултатима у “лигици”, односно европском такмичењу које организује ФИБА.

Од групе грађана која је “скидала гаће” пред Сутјеском у Никшићу до тима који на папиру квалитетнију и скупљу Зјелону Гору побеђује после продужетка у гостима, без четворице играча са важним улогама и помоћним тренером Ненадом Чанком као реализатором Џикићевих идеја, који је такође пропустио пут у Литванију.

Тежак пут је пређен, још тежи следи, то Џикић стално напомиње између редова и не оставља нити један тренутак за опуштање и полетање, чак и за неку мало већу радост.

Престрого или не, тек то остаје на њему и у њему, кошаркашка јавност која се сећа Партизана од почетка 2016. зна да процени да ли има места оптимизму, без обзира на то што је организациона анархија и даље присутна.

Партизан од 2010. године није имао тренера, сада има, има енергију у саставу, групу играча који “испод радара” траже своје место под сунцем и крваво ће се потући са сваким да би одбранили себе и своје, иако нису најталентованији на свету и не знају баш сваки детаљ кошаркашке науке.

Партизанов "тренерски систем"

Ако нам је из политичке сфере живота познат парламентарни, односно у нашем случају готово увек, премијерски систем као доминантан, онда је у спортским оквирима то тренерски, ако се пребацимо на фудбал и британски начин формирања хијерархије – менаџерски.

Први повратак Душка Вујошевића у овом веку у “црно-бели” табор је устоличио тај начин рада, тренер је био основа свега, у координацији са управом је његова реч била кључ сваке одлуке која има везе са оним што је превасходни циљ сваког спортског колектива – стварање конкуретног тима и борба за трофеје.

Тај систем је дубоко пољуљан након највећег успеха Вујошевићевог Партизана. Лето после пласмана на Фајнал-фор Евролиге из 2010. године је уместо трајне стабилности клуба, како тимске, тако и финансијске, организационе, како хоћете, донело упадање у канал из ког се и дан данас вади.

Да ли би било који озбиљан клуб, у тренутку када је један од четири најбоља у Европи дозволио себи луксуз да у моментима прилива сасвим пристојних новчаних јединица и са обавезом да брани оно што је лане урадио, у тај свој “тренерски систем” као главу поставио тренера почетника?

Поред развоја играча, Вујошевић се током свог најдужег боравка у Партизану, посебно освртао и на обучавање тренерског кадра, почнимо од Александра Џикића који је нашао место међу елитом у НБА лиги и Александра Кесара кога је касније Душан Ивковић повукао са собом…

Влада Јовановић није био тај калибар, притисак, новац, очекивања, неискуство, незнање. Да ли би Душко Вујошевић, на пример, ангажовао Јаку Клобучара, чији је уговор касније постао омча око врата целом клубу, и дозволио да Богдан Богдановић грицка семенке на трибинама?

Партизан какав је затекао Вујошевић после свог повратка из роминга није био онакав каквог је оставио, притом, иступање више у својству председника ЈСД Партизан него у својству шефа стручног штаба кошаркашке селекције је довело до организационог рушења институције.

Уз, наравно, много спољних фактора.

Следећи транзициони период је део управе који је остао и после завршетка процеса рушења такође започео са тренером почетником, додуше уз потпуно другачије околности.

Притом, Петру Божићу је од почетка стављен терет навода да ће му бити доведен ментор, а када до тога није дошло, остављен је да се сналази у општем расулу.

У “тренерском систему” овакав развој ситуације не може да произведе добре последице, на том месту мора да буде личност са ауторитетом, карактером, знањем, ставом, брзином реакције у кризним моментима, са вештином да осети тренутак за прави потез.

Кошарка је као шах, тренер мора да вуче фигуре у складу са њиховим квалитетима и могућностима, али у уз једну велику разлику – играње кошарке, на сваком, макар и на школском терену, захтева челични ментални склоп, а то долази од “главе”.

Глава сваког тима је тренер, када њему није јасно који потез треба да повуче, како ће онда фигуре да ураде било шта?

Када је управа схватила да истовремено не могу да се “праве” и тим и играчи и тренер, нешто је морало да се деси, ситуација се озбиљно отргла контроли, Партизан је постао “домаћица”, односно састав који не може ни да помисли на победу у гостима, а било је тешко и да се одбрани паркет у Пиониру.

Душа не сме да буде грешна, челни људи трофејног клуба су имали другачију идеју по одласку Вујошевића, требало је да се ту нађе Дејан Милојевић, али је он остао веран тренеру код кога је пружао најбоље партије у каријери и стекао знања из кошаркашке науке.

Деликатан моменат је довео до жртвовања Божића, коме ће после стартног фијаска бити веома тешко да ревитализује своју тренерску каријеру, пример развојног пута Владе Јовановића много говори у прилог томе да се не сме залетати, нити прихватати свака шанса.

Прст судбине се коначно окренуо ка човеку који је кошаркашки геније, ауторитативна појава, харизматска личност, носилац имена које има поштовање у елити светске игре међу обручима и пре свега, великом љубитељу црно-белих боја.

Рекао је Александар Џикић да се водио ирационалним мотивима када је “мало вагао” и одлучио се да седне на ледену клупу Партизана и покуша да из психолошки разореног састава извуче 101% мотивације и снаге, али и да сложи све како би требало да се сложи.

У руке му је дат прилично гломазан, неталентован, изгубљен, суморан, лоше селектиран, погрешно вођен, накриво насађен тим. Реакција је морала да буде експресна, доведени су играчи који су попунили рупе, а када је требало да на миру седне и склопи све што је наумио, догодили су се “спољни фактори”.

Џикић је своју први комплетну сезону на клупи Партизана почео са екипом коју није планирао, са којом није задовољан и у којој не види потенцијал за трофеје, за оно што и он сам жели као навијач Партизана. Да је лако не би било занимљиво, тако да “краљ малих буџета” опет мора да искористи до максимума тај свој таленат.

За сада – то ради довољно за вицешампионско место у регионалном такмичењу и озбиљну позицију у европском такмичењу под окриљем ФИБА. Иако се није спремао за то, али је то још један од “спољних фактора”.

"Кадар стићи, утећи и на страшном месту постојати"

Део тима који је Вујошевић селектирао свог последњег лета у Београду појавио се и у Божићевом саставу, принцип довођења играча на пробу је још једном примењен, а то Партизан није себи дозвољавао годинама уназад.

Ипак, лоши потези, погрешне процене, мањак новца, навели су струку да створи неку врсту берзе. Па ко прође.

На примеру једног играча се може објаснити како стоје ствари и “ко зна”, а “ко не зна”. Као талентовани и већ сениорски репрезентативац БиХ у Београд је стигао Адин Врабац, са све подсмесима и неповерењем било је ту и коментара да “од њега може нешто да буде”.

У варијантама које је користила “прошла струка”, њему није могла да буде нађена улога, а “шта ћемо са Врабцем” је било питање које је постављано често и на местима где то не би требало да се ради, чак ни у шали.

Шта радити са “свингменом” дугачких руку, лошег шута, осредње кошаркашке интелигенције, али и велике храбрости? Шта је Вујошевић урадио са Јаном Веселим, значајно талентованијим, али иницијално веома “смушеним” младићем који је израстао у звезду европске кошарке?

Подела улога је била катастрофална, капитенска трака уручена Вањи Маринковићу је био преседан који не би требало да се догађа икада више јер да није било касније реакције “тренерског система”, таленат би био заробљен у наметнутим обавезама и одговорношћу.

Пример како се то ради је већ виђен у Вујошевићевој последњој великој сезони, када је “прескочио” Богдана Богдановића у избору за наследника повређеног Драгана Милосављевића. Странац Жофре Ловерњ је то изнео у победничком стилу, питање је како би се у томе понашао “бисер српске кошарке”.

У медијима се провлачила прича да Кевин Џонс захтева да уз себе има плејмејкера исте пути, како би у правом светлу могао да прикаже своје квалитете, отварање на шут из пик-ен-попа и напад центарским заокретом из полухорога.

Разочаравајуће је било гледати како Џамар Вилсон покушава да се “покрпи” на терену, притом и он и Џонс су стигли веома касно у Београд, новајлија је било колико хоћете, лопта није текла, шутеви су били очајни, да се не помињу несрећна испадања на удвајање после чега остане човек сам у офсајду…

Све то је било рецепт за потпуни колапс у тиму, случај Данила Анђушића је подсетио на ситуацију са Николом Лончаром у ери Вујошевића, Едо Мурић је демантовао све оне који су приликом његовог потписивања уговора са Партизаном да ће наследити Богдановића, а покушаји оживљавања каријера Александра Цветковића и Андреје Милутиновића нису изгледали најсјаније.

После ангажовања Дарела Вилијамса, Џикић је рекао да не очекује много од њега, али га је потом у дуелима са Црвеном звездом користио и као човека који преноси лопту на противнички део терена, јер је био једини који је могао физички да парира директним чуварима.

Уз повратак Новице Величковића, у прилично лошем физичком стању, али са невероватном жељом да се победи свако, екипа је почела да добија самопоуздање. Попут Вујошевића у случају Анђушића неколико сезона раније, Џикић се практично одрекао Петра Аранитовића, пустио Вилсона и Цветковића да диригују, а обруч је учвршћен са чак шесторицом играча на “четири” и “пет”… Квалитет је морао да дође из кванитетета.

На крају, ништа од тога није било довољно за бар један трофеј, у предивној утакмици за гледање Џикић је изгубио од Милојевића у финалу Купа Радивоја Кораћа, а дуели са Црвеном звездом у финалу су ипак били претешки за такав, скрпљен и “збуџен” састав.

Лето је донело много нејасноћа, дилема, па чак и спекулација да би Џикић могао да оде из Партизана, наравно радило се само о понуди да учествује у Летњој НБА лиги, а београдски медији су олако прелазили преко чињенице да је везан вишегодишњим уговором са “црно-белима”.

Све оно што се дешавало око Еврокупа, затим немогућност да се доведу играчи који су већ били планирани за “12”, нове финансијске потешкоће као последица претходних лоших уговора са појединим кошаркашима, довело је до тога да стигне информација да је Џикић пред раскидом уговора.

Ипак, оно што писци тога нису, а и многи који су се “примили” на то – Џикић има превелики “ирационални” разлог за останак на клупи вољеног клуба од било којих “рационалних” који би сваком човеку наложили да се мане ћорава посла и да иде негде где ће наћи мир и нормалне услове за рад.

Сасвим је сигурно да ни сам Џикић није ни сањао да ће са екипом какву није желео, где нема физичке доминације, “дужине”, чак ни превелике кошаркашке интелигенције ни талента 2016. годину завршити са скором од 13 победа и 3 пораза у регионалном такмичењу.

Сваки пораз је претрпљен од далеко стабилнијих колектива, Будућност и Цедевита имају практично неограничена новчана средства, Црвена звезда има континуитет – све су то ствари којима управа српског вицешампиона не може да се похвали, али стручни штаб може погледом на табелу.

У оваквој принудној селекцији тима Џикић је морао да коригује своје замисли и да их прилагоди ономе што има, пошто је супротни случај немогућ и неизводљив. Да ли је Урош Луковић, некада велики таленат и не тако велики радник, очекивао да ће у 28. години после скоро деценије лутања, да се нађе у клубу за који навија и да постане стартни центар?

Није тако требало да изгледа, али се догодило из простог разлога – Џикић даје такву мотивацију већ довољно квалитетним карактерима, тако да се дешавају и немогуће ситуације, попут оних да играчи сами захтевају да се нађу на паркету, иако им је медицинско особље то забранило.

Кулминација “партизанског карактера” се догодила у Зјелоној Гори, без четворице играча, без болесног првог тренера, без императива победе, али са мотивом да се одбрани част – побеђена је фаворизована домаћа екипа и тиме је затворен круг…

Партизан поново има победнички менталитет, питање је колико ћетим бити у могућности да настави са оваквим ритмом у другом делу сезоне, с обзиром на повреде, болести, чињеницу да неки играчи први пут у каријери играју и лигашко и европско такмичење истовремено.

Ствари у регионалном такмичењу иду на руку “црно-белима”, осим Црвене звезде, тренутно нема екипе која може да буде сигурна да ће победити Џикићеве изабранике, али је сасвим сигурно да им харизматични стручњак неће дозволити да опусте и да полете.

Александар Џикић је својим радом за свега годину дана у Партизану на позицији шефа стручног штаба показао колико је тренер заиста битан у свакој екипи, поготово у овим “црно-белим”, које је затекао, правио, односно желео да направи.

На другима је да му обезбеде правилне услове за рад, а за “краља малих буџета”, ништа није немогуће.

Извор: Б92