Интервју - Урош Луковић: Миран сам, а у мени "кува"!

Центар Партизана посетио је МОНДО и причао на бројне занимљиве теме - пре свега везане за црно-беле и свој играчки пут.

Кошарка 31.12.2016 | 22:15 Чим су летос кренуле гласине о његовом доласку у Партизан, у новинама је објављена фотографија са прославе једне од првих титула освојених у 21. веку, када су тек постављани темељи касније доминације црно-белих.

На њој, тадашњи председник клуба Владе Дивац и двојица дечака у Партизановим мајицама. Два брата - млађи Марко и старији Урош, синови Љубисава Луковића, у то време једног од асистената Душка Вујошевића.

Више од 10 година касније, августа 2016, Урошу Луковићу (27 година, 213 цм) остварила се давнашња жеља. Постао је кошаркаш Партизана, једно од бројних нових лица у тиму Александра Џикића.

После матичног Торлака из београдског насеља Кумодраж, ФМП Железника, Радничког Баскета, Сарагосе, Куманова, Тарту Рока, Кожува, МЗТ Скопља, када је већ деловало да ће читаву каријеру провести по мањим или осредњим клубовима, нашао се на правом месту...

"После шест месеци и добрих игара у МЗТ-у (и Партизану и Црвеној звезди убацио је по 20 поена - прим. аут), очекивао сам позив неког јачег клуба. Десило се да ме позову Партизан и тренер Џикић, што ми је свакако одговарало", рекао је Луковић приликом гостовања у редакцији МОНДО.рс.

"Партизан је увек био моја жеља, због навијача, титула, Евролиге, коју је клуб дуго играо. Тренер ми је обећао јак рад, па за шта се изборим. Мислим да сада имам једну од већих улога у тиму и задовољан сам како се све одвија".

Црно-бели дрес за многе од актуелних првотимаца представља врхунац досадашње каријере, а међу њима је и Луковић. Прилично је фасцинантно како су се ти момци брзо привикли на повећани притисак и одговорност, што се најбоље осликава у броју остварених победа.

Партизан у АБА лиги заузима изненађујуће, друго место, са скором 12-3, док је у ФИБА Лиги шампиона (6-4) на сигурном путу ка "нокаут" фази.

"Са победама над Цедевитом и Будућности, од које смо доживели баш несрећан пораз, били бисмо много сигурнији за пласман у плеј-оф. Овако се спремамо за утакмицу против Цибоне, коју нам је много битно да добијемо. Ако изгубимо, није ништа страшно, има још пуно да се игра. Идемо корак по корак, па докле стигнемо. Али, мислим да ћемо ове сезоне да урадимо доста", поручио је Урош.

Екипа је за три месеца прешла дуг пут.

Од несигурне партије и срећне победе над Морнаром у Бару, до игре "мачке и миша" против МЗТ Скопља, где противник све време прети и хвата прикључак, а са стране имате утисак да Партизан не би изгубио макар се играло "до сутра".

"Временом смо много добили на самопоуздању. Против Морнара је то било десетак нових момака, који играју прву заједничку утакмицу за бодове. Мислим да нам свака утакмица доноси напредак и да ћемо бити све бољи и сигурнији тим. Важна је и атмосфера коју смо направили. Буквално свих 12, 13, 15 играча, колико нас има са млађим момцима, дишемо као један и дружењем ван терена стварамо ту хемију".

Луковић каже да посебно место у тој причи има капитен екипе и некадашњи репрезентативац Србије.

"Један од оних који све држи под контролом и који нас пази је Новица Величковић. Држи свлачионицу, држи терен, ван терена. Човек је пун емоција према Партизану. Ту су и Бане Ратковица, Стефан Бирчевић... Момци који су играли озбиљнију кошарку и који су прошли много више од већине нас".

Лично је задовољан адаптацијом на веће свакодневне захтеве, како на тренинзима, тако и на утакмицама.

"Код Александра Џикића мора озбиљно да се приђе обавезама, поготово што се тиче тактичког дела. Увек жели да акције буду савршено увежбане. На првом тренингу нам је рекао да свако треба да се труди да ради оно што најбоље зна. Хоће да објасни, помогне, да изађе у сусрет. А, за физичку спрему је задужен мој брат, Филип Михајловић, који одлично брине о свима нама".

Блокаде и офанзивни скок су елементи у којима даје највећи допринос и по којима је најбољи, или међу најбољима у оба такмичења која играју црно-бели.

"То ме је одувек красило и највише сам препознатљив по томе. Нисам толики атлета, али имам осећај за блокаду и дуге руке. Као млађи сам имао највећи распон руку у Европи у свом годишту, мислим 2,23 или 2,24 метра", открива нам Урош.

Црно-бели су током јесени одиграли много неизвесних завршница и већину добили. Како проживљава тренутке у којима је улог на максимуму?!

"То је кошарка, то је спорт. Навикао сам већ. Сигурно да има разлике када ти се то дешава у Партизану. Већи је притисак, али на другој страни, нема ништа лепше од играња у пуној хали, пред 6-7.000 Гробара. То ми је увек била жеља".

На терену готово константно има исти израз лица, али каже да то није права слика оног што се догађа унутра...

"Овде сам доста мирнији него прошле и претпрошле сезоне. У Куманову сам играо са доста емоција. То је специфичан град, где на сваку утакмицу дође по 5.000 људи. То мало ко има и у АБА лиги. Тамо сам волео да дижем публику на ноге, да их држим под тензијом. У Партизану сам се мало затворио што се тога тиче. Још немам играчки рејтинг за такво понашање, па зато остајем миран, а у мени - кува. Некад бих скочио буквално до крова дворане".

Као мечеве у којима је осетио највише адреналина издваја оне против Будућности на Новом Београду и против Цибоне у "Пиониру", када се одлично носио са најбољим центром АБА лиге, Антом Жижићем.

Добри односи у тиму граде се на различите начине, али један од најбољих је када се из колективног тешког тренутка изађе као победник, као што је било недавно на гостовању пољском Стелмету.

"Цео тим је у последњих месец дана у разним проблемима, али сви имају велику жељу да играју. Ја сам две-три утакмице одиграо уз болове у леђима... Ипак, врхунац је било то гостовање у Пољској, без Новице, Џилета, Михе, Робинсона, Мајстора. Још је поред тога било болесних и ровитих, који су одлучили да играју. Али се нисмо предали".

Неодустајање је постала велика врлина ове екипе Партизана. Не само на свом паркету, где је присутна помоћ бучних навијача, већ и у гостима.

"То је психа, жеља за победом. Свако жели да се докаже и да победи, јер после тога је осећај најлепши. Мислим да сви живимо за то и због тога идемо преко границе бола. Због победе и због атмосфере после победе, коју навијачима преносимо фотографијама из свлачионице. 'Качимо' их на нашу групу и онда креће хаос, ха-ха-ха".

Урош је један од играча Партизана, чији се потези, понашање и изглед највише коментаришу на друштвеним мрежама, где је и сам често присутан.

"То важи највише током путовања, где смо стално у соби, у аутобусу, у покрету. Када сам у Београду, онда доста мање".

Заштитни знак до скоро му је била дуга коса, сада је то неки "брит поп" фазон, мада сигурно није хтео да имитира Јана Брауна или браћу Галагер...

"Добио сам идеју од другарице и урадио то. Буквално 10-12 година сам носио дугу косу, није ми сметала".

Адин Врабац недавно је у једном интервјуу рекао дословце: "Слушамо оно што Луковић наметне"!

"Да, углавном се ја питам за музику", са осмехом признаје Урош.

"Пуштам је са телефона, када идемо 'преко' понесем мали звучник са 'блу тутом'. Мој избор музике је мало чудан и можда се не свиђа свима, али га слушају сви. Мислим да се и Хечер и Робинсон полако навикавају на нашу музику, поготово Хечер!"

Дакле, до нових победа у 2017, до финала, а ако се поклопе "коцкице", можда и до неког трофеја, Партизан наставља у ритму Уроша Луковића!

КУМАНОВО ... "Провео сам тамо три-четири одличне сезоне. Био сам миљеник целог града, одличан сам пријатељ са градоначелником, који ме је довео у клуб и много ми помогао да се вратим кошарци на неком вишем нивоу. Пре тога сам играо шпанску четврту лигу, за филијалу Сарагосе. Спремао сам се за први тим, али сам доживео повреду, паузирао и на позив градоначелника дошао у Куманово. Да није било њега, можда сада не бих био ни овде".

ТРОЈКЕ, ЏОРДАН И АМАРЕ ... "Као клинац сам доста пратио НБА и Мајкл Џордан ми је био узор. Тада сам играо позиције 'два' и 'три'. Озбиљније сам израстао тек у 17. години, пре тога сам се 'ложио' на шутирање тројки. На Yоутубе има клип са тренинга у Финиксу, када шутирам са Амареом Студемајером. Наравно, сада имам неке друге задатке, више и не помишљам на тројке".

СЕСТРА И БРАТ ... Сестра Бранка почела је сезону у ЖКК Партизан, па недавно прешла у Валенсију, док је брат Марко у Крки. "Има врло добру сезону, мислим да је статистички четврти-пети играч АБА лиге. Ако овако настави, за следећу сезону ће сигурно тражити нешто веће. Да ли ће то бити Еврокуп, или неки мањи тим Евролиге, видећемо".

Извор: мондо.рс