Intervju - Uroš Luković: Miran sam, a u meni "kuva"!
Centar Partizana posetio je MONDO i pričao na brojne zanimljive teme - pre svega vezane za crno-bele i svoj igrački put.
Košarka 31.12.2016 | 22:15
Na njoj, tadašnji predsednik kluba Vlade Divac i dvojica dečaka u Partizanovim majicama. Dva brata - mlađi Marko i stariji Uroš, sinovi Ljubisava Lukovića, u to vreme jednog od asistenata Duška Vujoševića.
Više od 10 godina kasnije, avgusta 2016, Urošu Lukoviću (27 godina, 213 cm) ostvarila se davnašnja želja. Postao je košarkaš Partizana, jedno od brojnih novih lica u timu Aleksandra Džikića.
Posle matičnog Torlaka iz beogradskog naselja Kumodraž, FMP Železnika, Radničkog Basketa, Saragose, Kumanova, Tartu Roka, Kožuva, MZT Skoplja, kada je već delovalo da će čitavu karijeru provesti po manjim ili osrednjim klubovima, našao se na pravom mestu...
"Posle šest meseci i dobrih igara u MZT-u (i Partizanu i Crvenoj zvezdi ubacio je po 20 poena - prim. aut), očekivao sam poziv nekog jačeg kluba. Desilo se da me pozovu Partizan i trener Džikić, što mi je svakako odgovaralo", rekao je Luković prilikom gostovanja u redakciji MONDO.rs.
"Partizan je uvek bio moja želja, zbog navijača, titula, Evrolige, koju je klub dugo igrao. Trener mi je obećao jak rad, pa za šta se izborim. Mislim da sada imam jednu od većih uloga u timu i zadovoljan sam kako se sve odvija".
Crno-beli dres za mnoge od aktuelnih prvotimaca predstavlja vrhunac dosadašnje karijere, a među njima je i Luković. Prilično je fascinantno kako su se ti momci brzo privikli na povećani pritisak i odgovornost, što se najbolje oslikava u broju ostvarenih pobeda.
Partizan u ABA ligi zauzima iznenađujuće, drugo mesto, sa skorom 12-3, dok je u FIBA Ligi šampiona (6-4) na sigurnom putu ka "nokaut" fazi.
"Sa pobedama nad Cedevitom i Budućnosti, od koje smo doživeli baš nesrećan poraz, bili bismo mnogo sigurniji za plasman u plej-of. Ovako se spremamo za utakmicu protiv Cibone, koju nam je mnogo bitno da dobijemo. Ako izgubimo, nije ništa strašno, ima još puno da se igra. Idemo korak po korak, pa dokle stignemo. Ali, mislim da ćemo ove sezone da uradimo dosta", poručio je Uroš.
Ekipa je za tri meseca prešla dug put.
Od nesigurne partije i srećne pobede nad Mornarom u Baru, do igre "mačke i miša" protiv MZT Skoplja, gde protivnik sve vreme preti i hvata priključak, a sa strane imate utisak da Partizan ne bi izgubio makar se igralo "do sutra".
"Vremenom smo mnogo dobili na samopouzdanju. Protiv Mornara je to bilo desetak novih momaka, koji igraju prvu zajedničku utakmicu za bodove. Mislim da nam svaka utakmica donosi napredak i da ćemo biti sve bolji i sigurniji tim. Važna je i atmosfera koju smo napravili. Bukvalno svih 12, 13, 15 igrača, koliko nas ima sa mlađim momcima, dišemo kao jedan i druženjem van terena stvaramo tu hemiju".
Luković kaže da posebno mesto u toj priči ima kapiten ekipe i nekadašnji reprezentativac Srbije.
"Jedan od onih koji sve drži pod kontrolom i koji nas pazi je Novica Veličković. Drži svlačionicu, drži teren, van terena. Čovek je pun emocija prema Partizanu. Tu su i Bane Ratkovica, Stefan Birčević... Momci koji su igrali ozbiljniju košarku i koji su prošli mnogo više od većine nas".
Lično je zadovoljan adaptacijom na veće svakodnevne zahteve, kako na treninzima, tako i na utakmicama.
"Kod Aleksandra Džikića mora ozbiljno da se priđe obavezama, pogotovo što se tiče taktičkog dela. Uvek želi da akcije budu savršeno uvežbane. Na prvom treningu nam je rekao da svako treba da se trudi da radi ono što najbolje zna. Hoće da objasni, pomogne, da izađe u susret. A, za fizičku spremu je zadužen moj brat, Filip Mihajlović, koji odlično brine o svima nama".
Blokade i ofanzivni skok su elementi u kojima daje najveći doprinos i po kojima je najbolji, ili među najboljima u oba takmičenja koja igraju crno-beli.
"To me je oduvek krasilo i najviše sam prepoznatljiv po tome. Nisam toliki atleta, ali imam osećaj za blokadu i duge ruke. Kao mlađi sam imao najveći raspon ruku u Evropi u svom godištu, mislim 2,23 ili 2,24 metra", otkriva nam Uroš.
Crno-beli su tokom jeseni odigrali mnogo neizvesnih završnica i većinu dobili. Kako proživljava trenutke u kojima je ulog na maksimumu?!
"To je košarka, to je sport. Navikao sam već. Sigurno da ima razlike kada ti se to dešava u Partizanu. Veći je pritisak, ali na drugoj strani, nema ništa lepše od igranja u punoj hali, pred 6-7.000 Grobara. To mi je uvek bila želja".
Na terenu gotovo konstantno ima isti izraz lica, ali kaže da to nije prava slika onog što se događa unutra...
"Ovde sam dosta mirniji nego prošle i pretprošle sezone. U Kumanovu sam igrao sa dosta emocija. To je specifičan grad, gde na svaku utakmicu dođe po 5.000 ljudi. To malo ko ima i u ABA ligi. Tamo sam voleo da dižem publiku na noge, da ih držim pod tenzijom. U Partizanu sam se malo zatvorio što se toga tiče. Još nemam igrački rejting za takvo ponašanje, pa zato ostajem miran, a u meni - kuva. Nekad bih skočio bukvalno do krova dvorane".
Kao mečeve u kojima je osetio najviše adrenalina izdvaja one protiv Budućnosti na Novom Beogradu i protiv Cibone u "Pioniru", kada se odlično nosio sa najboljim centrom ABA lige, Antom Žižićem.
Dobri odnosi u timu grade se na različite načine, ali jedan od najboljih je kada se iz kolektivnog teškog trenutka izađe kao pobednik, kao što je bilo nedavno na gostovanju poljskom Stelmetu.
"Ceo tim je u poslednjih mesec dana u raznim problemima, ali svi imaju veliku želju da igraju. Ja sam dve-tri utakmice odigrao uz bolove u leđima... Ipak, vrhunac je bilo to gostovanje u Poljskoj, bez Novice, Džileta, Mihe, Robinsona, Majstora. Još je pored toga bilo bolesnih i rovitih, koji su odlučili da igraju. Ali se nismo predali".
Neodustajanje je postala velika vrlina ove ekipe Partizana. Ne samo na svom parketu, gde je prisutna pomoć bučnih navijača, već i u gostima.
"To je psiha, želja za pobedom. Svako želi da se dokaže i da pobedi, jer posle toga je osećaj najlepši. Mislim da svi živimo za to i zbog toga idemo preko granice bola. Zbog pobede i zbog atmosfere posle pobede, koju navijačima prenosimo fotografijama iz svlačionice. 'Kačimo' ih na našu grupu i onda kreće haos, ha-ha-ha".
Uroš je jedan od igrača Partizana, čiji se potezi, ponašanje i izgled najviše komentarišu na društvenim mrežama, gde je i sam često prisutan.
"To važi najviše tokom putovanja, gde smo stalno u sobi, u autobusu, u pokretu. Kada sam u Beogradu, onda dosta manje".
Zaštitni znak do skoro mu je bila duga kosa, sada je to neki "brit pop" fazon, mada sigurno nije hteo da imitira Jana Brauna ili braću Galager...
"Dobio sam ideju od drugarice i uradio to. Bukvalno 10-12 godina sam nosio dugu kosu, nije mi smetala".
Adin Vrabac nedavno je u jednom intervjuu rekao doslovce: "Slušamo ono što Luković nametne"!
"Da, uglavnom se ja pitam za muziku", sa osmehom priznaje Uroš.
"Puštam je sa telefona, kada idemo 'preko' ponesem mali zvučnik sa 'blu tutom'. Moj izbor muzike je malo čudan i možda se ne sviđa svima, ali ga slušaju svi. Mislim da se i Hečer i Robinson polako navikavaju na našu muziku, pogotovo Hečer!"
Dakle, do novih pobeda u 2017, do finala, a ako se poklope "kockice", možda i do nekog trofeja, Partizan nastavlja u ritmu Uroša Lukovića!
KUMANOVO ... "Proveo sam tamo tri-četiri odlične sezone. Bio sam miljenik celog grada, odličan sam prijatelj sa gradonačelnikom, koji me je doveo u klub i mnogo mi pomogao da se vratim košarci na nekom višem nivou. Pre toga sam igrao špansku četvrtu ligu, za filijalu Saragose. Spremao sam se za prvi tim, ali sam doživeo povredu, pauzirao i na poziv gradonačelnika došao u Kumanovo. Da nije bilo njega, možda sada ne bih bio ni ovde".
TROJKE, DŽORDAN I AMARE ... "Kao klinac sam dosta pratio NBA i Majkl Džordan mi je bio uzor. Tada sam igrao pozicije 'dva' i 'tri'. Ozbiljnije sam izrastao tek u 17. godini, pre toga sam se 'ložio' na šutiranje trojki. Na Youtube ima klip sa treninga u Finiksu, kada šutiram sa Amareom Studemajerom. Naravno, sada imam neke druge zadatke, više i ne pomišljam na trojke".
SESTRA I BRAT ... Sestra Branka počela je sezonu u ŽKK Partizan, pa nedavno prešla u Valensiju, dok je brat Marko u Krki. "Ima vrlo dobru sezonu, mislim da je statistički četvrti-peti igrač ABA lige. Ako ovako nastavi, za sledeću sezonu će sigurno tražiti nešto veće. Da li će to biti Evrokup, ili neki manji tim Evrolige, videćemo".
Izvor: mondo.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar