Дуда: Да смо само играли са ''Дрим тимом''...!

Прослављени српски тренер Дуда Ивковић говорио је код Ивана Ивановића о великим успесима, ратним годинама, репрезентацији и веома успешној клупској каријери.

Кошарка 06.12.2016 | 21:50 Ивковић је у емисији "Вече са Иваном Ивановићем" објаснио како је кошаркашка репрезентација функционисала током година у којима се држава распадала.

Међутим, пре тогао је већ остварио резултате, пошто је са Партизаном 1979. године освојио триплу круну са Партизаном.

"Та генерација наших играча, не само Партизана, коју су предводили Кићановић и Далипагић, била је убедљиво најбоља на целом свету. Чувени златни дечаци – Славнић, Делибашић, Кићановић у бековској линији, Далипагић, Ћосић на центарској линији... Није свако имао срећу да тренира такве асове и да му допадне таква част. Кићу и Прају пратила је фама да не функционишу добро, али су они дизали један другог. Ја сам им у шали говорио да су исти Силва и Лепа. Нисам ја у те воде упао случајно, али сам дошао као помоћник свог тренера и нема сумње да је Кића био кључ те ’79 и трипле круне. Међутим, десило се нешто чудно – отишао је годину дана раније у војску. Дошли су неки људи из фудбалског клуба, нису имали везе са кошарком, а мени је фалило искуства. Да сам имао више искуства да тим играчима објаснимо да, ако могу да функционишу заједно, ми можемо да будемо прваци Европе. Признајем, нисам о томе размишљао", рекао је Дуда, а онда се осврнуо на полуфинале против Русије на Светском првенству 1986.

"Друга година како је постојао шут за три поена, онај Сабонисов шут од таблу, фаул под кошем... Дивац је желео да преузме одговорност за тај пораз, али лопта уопште није требало да иде до њега. Бекови су се повукли, сакрили и на крају, то је био веома чудан пораз".

Уследиле су Олимпијске игре две године касније, са невероватном генерацијом коју су предводили Тони Кукоч, Дино Рађа, Владе Дивац, Дражен Петровић и многи други.

"Имао сам велику срећу да сам тренирао такве играче. Постојале су примедбе у смислу да је лако тренирати такве играче. Али могу да кажем да је изузетно тешко тренирати тако талентоване играче, чији је коефицијент интелигенције веома висок. Када говоримо о емоционалној интелигенцији, онда и индивидуалној, он мора да је поседује. Таквим кошаркашима, да бисте задржали ауторитет групе, морате стално да нудите нешто ново, како би били фокусирани и спремни. Тако ће бити постављени на одређена места, добити одређене улоге, на којима ће пружити свој максимум".

Ипак, све је прекинуто лошом ситуацијом у земљи која је била на ивици распада.

"Све оно што је довело до тога деведесетих су политичке игре са разних страна и манипулација масама. Као што су навијачи изманипулисани две године раније, када нам нису дали да се вратимо у хотел са трга у Загребу после титуле, кренуло је у супротном смеру. Видело се годину и по касније на фудбалској утакмици са Холандијом звиждањем и оним спуштањем гаћа, тако је почело. Долазимо до веома тешке ситуације пред распад земље. Тада је први пут наш велики играч, мојом одлуком, није играо. У питању је Дражен Петровић за којег сам имао образложење. Штампа је била агресивна и говорила да сам га ја најурио из тима, то није тачно. Дражену, који је желео да буде повлашћени играч, да слично као Дивац из Лејкерса дође последњи, али сам му објаснио и морао је да прихвати. Рекао сам му да не могу више да чекам. Имали смо одличну сарадњу и казао сам му да ће разлог моје одлуке, због свега овога што је пропустио, да не могу да га доведем у жељену физичку форму, а да тадашњи тренер Њу Џерси Нетса мора са њим да ради по посебном програму. Тадашњи председник Савеза Узелац ми је рекао да он то никада не би урадио".

Случај Јуре Здовц

„Сви су знали да ће земља да се распадне. Пред полуфинале са Французима, куца мени неко на врата. Дошао Јуре (Здовц) сав узнемирен и каже ми да му је јављено да ће, ако буде играо утакмицу, бити издајник своје земље. Већ тада је почело у Словенији. Кажем му да није спреман да игра и да ни о чему не одлучује, и одем на састанак да играчима објасним. Али оно што је најбитније, ми смо задржали невероватно добре односе“.

Олимпијске игре 1992. године у Барселони, Југославија је пропустила због санкција, што је најежи тренутак у каријери Дуде Ивковића.

"Хрвати су се држали, али је нама тада одузето право на оно што је Кубертен говорио, а то је да спорт и политика немају ништа заједно. За мене је најтежи период те ’92, уведен нам је ембарго, а ми смо већ спремили тим. Дате су нам гаранције да ћемо играти, али када смо сазнали да нисмо, окупио сам играче и када сам хтео да им саопштим, изгубио сам глас. Кнедла је стала и ту је био крај".

Није дошло до дуела са ’Дрим тимом’, екипом сачињеном од звезда из НБА лиге.

"Ту је можда направљена и наша грешка, јер смо имали тако доминантан тим. Можда смо и ми натерали господина Станковића и господина Штерна да НБА играчима дозволе наступе за репрезентацију. То је 1992. године била револуционарна одлука, капитални договор. Ми бисмо се тад припремали за једну утакмицу, да победимо ’Дрим тим’. Нескромно је говорити о нечему што се није догодило, али мислим да бисмо ми победили ту утакмицу. Спремали бисмо се само за њу, а НБА играчи не би били спремни. Један Меџик је већ тада играо као ХИВ позитиван. Ми бисмо били много спремнији у том летњем периоду".

Велика круна рада са репрезентацијом стигла 1995. на Европском првенству у Грчкој – после трогодишње паузе Србија је освојила злато победом над Литванијом у финалу, а тај турнир обележила је и селекција Хрватске која је сишла са постоља.

"Хрвати су најмање важни у тој причи. На овој утакмици, неутрални амерички судија је 100% одсудио, али су Литванци предвођени Сабонисом и Марчуљонисом испраћени из земље као највећи фаворити. Литванија је кошаркашка нација, али је тај меч за њих био шок, па су потпомогнути грчком публиком, покушавали да испровоцирају прекид. То је била велика победа и наш велики повратак. Тада сам се повукао, квалификовали се на Олимпијске игре и вратили се на велику сцену. Направили смо огроман посао и задовољство нашем народу".

Ивковић има 72 године, целу играчку каријеру провео је у Радничком са Црвеног крста, а као тренер је радио у Партизану, Арису, Радничком, Шибенки, Војводини, ПАОК, Панионису, Олимпијакосу, АЕК, московском ЦСКА,. Динаму и на крају у Ефесу.

Био је селектор Југославије и Србије.

У клупској каријери освојио је 20 трофеја, од чега две Евролиге са Олимпијакосом, а као селектор Југославије и Србије има олимпијско сребро из Сеула 1988, светску титулу из Аргентине 1990, три злата на ЕП (1989, 1991, 1995) и два сребра (1999, 2009).

Као саветник и асистент има сребро са ОИ у Атланти 1996, злато са СП 1998, бронзу 1986, злато на ЕП 1997 и бронзу 1987.

"Да, може се рећи да смо освојили све или готово све, али оно што је кошарка дала мојој породици, трудили смо се да на неки начин узвратимо. Надам се да смо успели", закључио је Ивковић.

Извор: Б92