Duda: Da smo samo igrali sa ''Drim timom''...!
Proslavljeni srpski trener Duda Ivković govorio je kod Ivana Ivanovića o velikim uspesima, ratnim godinama, reprezentaciji i veoma uspešnoj klupskoj karijeri.
Košarka 06.12.2016 | 21:50
Međutim, pre togao je već ostvario rezultate, pošto je sa Partizanom 1979. godine osvojio triplu krunu sa Partizanom.
"Ta generacija naših igrača, ne samo Partizana, koju su predvodili Kićanović i Dalipagić, bila je ubedljivo najbolja na celom svetu. Čuveni zlatni dečaci – Slavnić, Delibašić, Kićanović u bekovskoj liniji, Dalipagić, Ćosić na centarskoj liniji... Nije svako imao sreću da trenira takve asove i da mu dopadne takva čast. Kiću i Praju pratila je fama da ne funkcionišu dobro, ali su oni dizali jedan drugog. Ja sam im u šali govorio da su isti Silva i Lepa. Nisam ja u te vode upao slučajno, ali sam došao kao pomoćnik svog trenera i nema sumnje da je Kića bio ključ te ’79 i triple krune. Međutim, desilo se nešto čudno – otišao je godinu dana ranije u vojsku. Došli su neki ljudi iz fudbalskog kluba, nisu imali veze sa košarkom, a meni je falilo iskustva. Da sam imao više iskustva da tim igračima objasnimo da, ako mogu da funkcionišu zajedno, mi možemo da budemo prvaci Evrope. Priznajem, nisam o tome razmišljao", rekao je Duda, a onda se osvrnuo na polufinale protiv Rusije na Svetskom prvenstvu 1986.
"Druga godina kako je postojao šut za tri poena, onaj Sabonisov šut od tablu, faul pod košem... Divac je želeo da preuzme odgovornost za taj poraz, ali lopta uopšte nije trebalo da ide do njega. Bekovi su se povukli, sakrili i na kraju, to je bio veoma čudan poraz".
Usledile su Olimpijske igre dve godine kasnije, sa neverovatnom generacijom koju su predvodili Toni Kukoč, Dino Rađa, Vlade Divac, Dražen Petrović i mnogi drugi.
"Imao sam veliku sreću da sam trenirao takve igrače. Postojale su primedbe u smislu da je lako trenirati takve igrače. Ali mogu da kažem da je izuzetno teško trenirati tako talentovane igrače, čiji je koeficijent inteligencije veoma visok. Kada govorimo o emocionalnoj inteligenciji, onda i individualnoj, on mora da je poseduje. Takvim košarkašima, da biste zadržali autoritet grupe, morate stalno da nudite nešto novo, kako bi bili fokusirani i spremni. Tako će biti postavljeni na određena mesta, dobiti određene uloge, na kojima će pružiti svoj maksimum".
Ipak, sve je prekinuto lošom situacijom u zemlji koja je bila na ivici raspada.
"Sve ono što je dovelo do toga devedesetih su političke igre sa raznih strana i manipulacija masama. Kao što su navijači izmanipulisani dve godine ranije, kada nam nisu dali da se vratimo u hotel sa trga u Zagrebu posle titule, krenulo je u suprotnom smeru. Videlo se godinu i po kasnije na fudbalskoj utakmici sa Holandijom zviždanjem i onim spuštanjem gaća, tako je počelo. Dolazimo do veoma teške situacije pred raspad zemlje. Tada je prvi put naš veliki igrač, mojom odlukom, nije igrao. U pitanju je Dražen Petrović za kojeg sam imao obrazloženje. Štampa je bila agresivna i govorila da sam ga ja najurio iz tima, to nije tačno. Draženu, koji je želeo da bude povlašćeni igrač, da slično kao Divac iz Lejkersa dođe poslednji, ali sam mu objasnio i morao je da prihvati. Rekao sam mu da ne mogu više da čekam. Imali smo odličnu saradnju i kazao sam mu da će razlog moje odluke, zbog svega ovoga što je propustio, da ne mogu da ga dovedem u željenu fizičku formu, a da tadašnji trener Nju Džersi Netsa mora sa njim da radi po posebnom programu. Tadašnji predsednik Saveza Uzelac mi je rekao da on to nikada ne bi uradio".
Slučaj Jure Zdovc
„Svi su znali da će zemlja da se raspadne. Pred polufinale sa Francuzima, kuca meni neko na vrata. Došao Jure (Zdovc) sav uznemiren i kaže mi da mu je javljeno da će, ako bude igrao utakmicu, biti izdajnik svoje zemlje. Već tada je počelo u Sloveniji. Kažem mu da nije spreman da igra i da ni o čemu ne odlučuje, i odem na sastanak da igračima objasnim. Ali ono što je najbitnije, mi smo zadržali neverovatno dobre odnose“.
Olimpijske igre 1992. godine u Barseloni, Jugoslavija je propustila zbog sankcija, što je naježi trenutak u karijeri Dude Ivkovića.
"Hrvati su se držali, ali je nama tada oduzeto pravo na ono što je Kuberten govorio, a to je da sport i politika nemaju ništa zajedno. Za mene je najteži period te ’92, uveden nam je embargo, a mi smo već spremili tim. Date su nam garancije da ćemo igrati, ali kada smo saznali da nismo, okupio sam igrače i kada sam hteo da im saopštim, izgubio sam glas. Knedla je stala i tu je bio kraj".
Nije došlo do duela sa ’Drim timom’, ekipom sačinjenom od zvezda iz NBA lige.
"Tu je možda napravljena i naša greška, jer smo imali tako dominantan tim. Možda smo i mi naterali gospodina Stankovića i gospodina Šterna da NBA igračima dozvole nastupe za reprezentaciju. To je 1992. godine bila revolucionarna odluka, kapitalni dogovor. Mi bismo se tad pripremali za jednu utakmicu, da pobedimo ’Drim tim’. Neskromno je govoriti o nečemu što se nije dogodilo, ali mislim da bismo mi pobedili tu utakmicu. Spremali bismo se samo za nju, a NBA igrači ne bi bili spremni. Jedan Medžik je već tada igrao kao HIV pozitivan. Mi bismo bili mnogo spremniji u tom letnjem periodu".
Velika kruna rada sa reprezentacijom stigla 1995. na Evropskom prvenstvu u Grčkoj – posle trogodišnje pauze Srbija je osvojila zlato pobedom nad Litvanijom u finalu, a taj turnir obeležila je i selekcija Hrvatske koja je sišla sa postolja.
"Hrvati su najmanje važni u toj priči. Na ovoj utakmici, neutralni američki sudija je 100% odsudio, ali su Litvanci predvođeni Sabonisom i Marčuljonisom ispraćeni iz zemlje kao najveći favoriti. Litvanija je košarkaška nacija, ali je taj meč za njih bio šok, pa su potpomognuti grčkom publikom, pokušavali da isprovociraju prekid. To je bila velika pobeda i naš veliki povratak. Tada sam se povukao, kvalifikovali se na Olimpijske igre i vratili se na veliku scenu. Napravili smo ogroman posao i zadovoljstvo našem narodu".
Ivković ima 72 godine, celu igračku karijeru proveo je u Radničkom sa Crvenog krsta, a kao trener je radio u Partizanu, Arisu, Radničkom, Šibenki, Vojvodini, PAOK, Panionisu, Olimpijakosu, AEK, moskovskom CSKA,. Dinamu i na kraju u Efesu.
Bio je selektor Jugoslavije i Srbije.
U klupskoj karijeri osvojio je 20 trofeja, od čega dve Evrolige sa Olimpijakosom, a kao selektor Jugoslavije i Srbije ima olimpijsko srebro iz Seula 1988, svetsku titulu iz Argentine 1990, tri zlata na EP (1989, 1991, 1995) i dva srebra (1999, 2009).
Kao savetnik i asistent ima srebro sa OI u Atlanti 1996, zlato sa SP 1998, bronzu 1986, zlato na EP 1997 i bronzu 1987.
"Da, može se reći da smo osvojili sve ili gotovo sve, ali ono što je košarka dala mojoj porodici, trudili smo se da na neki način uzvratimo. Nadam se da smo uspeli", zaključio je Ivković.
Izvor: B92
Komentari / 0
Ostavite komentar