Прича: Како је то бити женски фудбалски судија...?!

Фудбалски судија, Николета Нина Обрадовић има велике амбиције и жели да стигне до Лиге шампиона. МОНДО је разговарао са овом дјевојком, ево како доживљава свој посао!

Фудбал 02.12.2016 | 00:00 Игра се деведесети минут важне утакмице, одлична лопта иза леђа одбране и нападач домаћих постиже побједоносни гол (чини се потпуно регуларан) и почиње велико славље, али заставица је подигнута, сигнализиран је офсајд. 

Цијела домаћа екипа креће у јуриш на помоћника. Ружне ријечи, псовке, понекад и гуркање су неизбјежни, док не притрчи главни судија и картонима рашчисти  ситуацију. У земљама Балкана то је нормална појава, али може се видјети и у најјачим лигама. Али, како реагује фрустрирана домаћа екипа у потпуно истој ситуацији кад са подигнутом заставицом, крај аут линије стоји, припадница љепшег пола!?

На ово као и на многа друга питања одговорила нам је Николета Нина Обрадовић (26), млади фудбалски судија из Берана.

Нина у разговору за МОНДО говори о разним занимљивим ситуацијама са којима се среће кроз своју каријеру.  Жали што нема другарица са којима би могла да подијели своја искуства, јер њих, обично, фудбалске теме не интересују. Открива који је то коментари највише повриједе и како реагује на некултуру гледалаца, тренера, фудбалера...

Суђењем је почела да се бави 2008. године и од тада је одсудила око 150 утакмица у разним ранговима. Циљ је зацртала и храбро иде ка њему. А циљ се зове Лига шампиона.

Зашто си одабрала да будеш судија и то баш фудбалски?

"Одувијек сам се бавила спортом. Кошарка, одбојка, тенис… али никад фудбал. О фудбалу ниста нисам знала. У то вријеме отац моје најбоље другарице почиње да тренира женски фудбалски клуб. Отишли смо на пар тренинга али како нисмо били заинтересовани за игру,  упутили су нас у савез да се распитамо о суђењу. То смо и урадили. Када сам почела да судим, није ми више падало на памет да се вратим игрању фудбала. Привлачио ме сами осјећај да сам ја ауторитет и да контролишем игру".

Како су реаговали твоји родитељи и шта су ти рекли кад си им саопштила да желиш да будеш фудбалски судија?

"Реакције су биле различите. Мајка је била против и питала се шта ће ми то, није то за мене. Са друге стране, отац је био одушевљен јер је и он био фудбалски судија пуних 16 година. Није му било свеједно како ћу се снаћи у свему томе, али био је одушевљен идејом. Али од почетка па до данас је био моја највећа подршка и вјечити контролор. Али и критичар", кроз осмијех каже Нина.

Да ли успијеваш да објасниш другарицама шта је офсајд и како то радиш?

"Никад ме ниједна другарица није питала за тако нешто па и нисам имала потребе да објашњавам. Нажалост, прилично су незаинтересоване кад су фудбал и суђење у питању".

Познато је да судије често умију да буду на мети тренера, играча, да не говоримо о публици. Како ти реагујеш кад се нађеш у таквим ситуацијама?

"На почетку моје каријере тога је било много више него сада. Сад скоро да се и не деси. У почетку сам судила петлићима и пионирима, па и није било толико страшно. Можда су у том периоду највећи проблем били тренери. Али исте године сам почела да судим сениорима и тад настају прави проблеми. Било је и препирки и псовања, али кад видим како пролазе моје мушке колеге, не пада ми на памет да се жалим".

Има ли нешто да ти пада теже од псовки и малициозних коментара?

"Има - игнорисање и неприхватање! Кад ставим на вагу псовке и неприхватање, много теже ми пада ово друго. Свака моја одлука, била исправна или не, коментарисала се: 'Ма шта она зна, она је женско'. Највише ме погађало кад се због неких људи осјетим непријатно И одбачено, као да ја уопште нисам способна за 'мушки' спорт".

Да ли ти је икад падало на памет да одустанеш од свега?

"Мој почетак није био лак. И често сам знала да дођем после утакмице изнервирана и да помислим: 'шта ће мени ово'?! Али ипак сам остала и ишла сам даље. Ако ме питате како, нећу знати да вам кажем. Али ваљда ме напријед вукла моја љубав према суђењу. Мислила сам да ће се такво размишљање временом промијенити. Имала сам и велику подршку колега који су били на мојој страни кад је било тешко. Али највећу подршку сам имала од оца Ранка, који ме унапријед спремио на све што ме чека".

Постоји ли нека утакмица која ти је посебно остала у сјећању?

"Поменула бих двије утакмице, из различитих разлога. Беране - Партизан јер је утакмица била хуманитарног карактера. А друга је финале Купа Црне Горе за жене, Младост - Економист. Једноставно је лијепо судити женама".

Има ли нека анегдота са утакмица?

"Па, било је доста смијешних ситуација на терену, не знам коју бих издвојила. Али можда кад сам судила утакмицу регије, када је један момак ромске националности, у току утакмице више пута направио салто него шутнуо лопту. На крају спорна ситуација и ја показујем на корнер. А он ми прилази, прави салто  и каже: 'Судијице, брате, не може ти ово бити корнер'. Ту сам се поштено насмијала".

Сигурно да си имала погрешних одлука у својој каријери. Да ли има нека грешка која ти је остала урезана у сјећање?

"Наравно, гријеше и најбоље свјетске судије. Дешавало се да поништим гол, а реакције увијек буде. Једном приликом један играч се чак жестоко залетио на мене, желио је да се расправља. Али онда су саиграчи почели да се смију и неко је добацио: 'Гдје си кренуо јуначе?!'. Од непријатне ситуације настао је смијех на терену. На почетку сам више гријешила али како вријеме пролази све сам сигурнија".

Да можеш да бираш, коју би утакмицу судила и гдје?

"Судила бих дефинитивно у Енглеској, јер то је колијевка фудбала. Свиђа ми се атмосфера на стадионима у Енглеској. А коју утакмицу? Па не знам, битно је само да је у Енглеској".

Да треба да изабереш једног играча, да му покажеш црвени картон, ко би то био?

"Хахахаха, не знам. Као судија не смијем да будем пристрасна и не смијем да дозволим ниједном играчу да ме посебно нервира. Али ако већ морам да бирам, нек то буде Кристијано Роналдо".

Ко је по теби најбољи свјетски судија и имаш ли узора?

"Мој одговор на оба питања је: Милорад Мажић".

За крај разговора нам кажи који је твој циљ у каријери?

"Не бих да звучим нескромно, али мој циљ је да једног дана судим у најјачем европском такмичењу. Лига шампиона је мој сан и даћу све од себе да га остварим", рекла је за МОНДО Нина Обрадовић.

Треба поменути да наша саговорница има само једну колегиницу у Црној Гори, Сању Рудовић са Цетиња. Колико би Нина жељела да се овај број увећа говори и њена изјава:

"Ако будем имала кћерку, вољела бих да буде женски судија".

Нина има квалитет, дефинитивно има и храброст. Желимо јој да буде упорна и да оствари своје снове.

Извор: мондо.ме