Анализа - Хрвати се питају: "Јесмо ли лузери?!"

У хрватској јавности влада прави шок после пораза од Аргентине (2:3) у финалу Дејвис купа. Једног од многих болних спортских неуспеха баш када се очекивала велика радост. Отуда и тамошње преиспитивање на спортску тему "Јесмо ли лузери"?.

Остали спортови 29.11.2016 | 14:15 Управо је са тим насловом хрватски интернет портал Индекс покренуо анализу неуспеха у важним утакмицама. И, та анализа иде овако:

""Жао нам је. Имали смо велику прилику. Но, треба честитати Аргентинцима, заслужено су победили", рекао је хрватски селектор Жељко Крајан након пораза од Аргентине у финалу Дејвис купа. Сада уместо Аргентинаца у ту изјаву убаците Португалце, Пољаке или двапут Србе, а уместо Жељка Крајана замислите Анту Чачића, Жељка Бабића, Александра Петровића или Ивицу Туцка. Исход сваки пут исти, само се мењао спорт и такмичење. Европско првенство у Француској, Олимпијске игре у Рију и финале Дејвис купа. Кад год је требало направити онај последњи, кључни или барем корак више, Хрватска је заказала. А противник је увек имао некога ко је искочио, некога за кога смо после рекли "имали су тог и тог, одиграо је сјајно". Истина, тешко је рећи да смо против Срба на Рију у оба сусрета били фаворити, далеко од тога. Но, чињеница је да смо пукли у обе утакмице, а кад се дода да је реч, ипак, о утакмицама против Србије, порази падају још теже", наводи се у уводном делу поменутог чланка. А пораза од Србије је било, не само у кошарци у Рију и пре Рија, већ и у ватерполу, па у полуфиналу првенства Европе у рукомету, па са 5:0 у Дејвис купу 2015. у нашој земљи...

"Увек мало фали"

"Но, Португал, Пољску и Аргентину смо морали да победимо, колико год то умишљено звучало. Најбоља фудбалска генерација од 1998. играла је, уз Италијане, најбољи фудбал на ЕУРО па је потпуно разочарала на првој озбиљнијој препреци. Рукометаши су изгубили прву утакмицу од Катара, извукли се против Аргентине и онда подерали Французе и Данце, па обрисали под с Тунишанима. Миришало је на нешто велико. А тенисери су код куће, пред 15.000 људи имали Аргентинце на конопцима. Недостајало је јако мало. И увек је тако. Пре него што ће Кварежма из контре забити гол, Вида је погодио стативу. Рукометаши ће хватати Пољаке целу утакмицу па три минуте пре краја остати без снаге, а Марин Чилић ће имати 2:0 у сетовима и брејк у петом. Увек нам мало фали, већ годинама. Изузмемо ли фантастичне ватерполисте, који свако мало нешто освоје (СП 2007., ЕП 2010., ОИ 2012.), у осталим спортовима смо од освања Дејвис купа 2005. године нанизали импозантан попис пораза у кључним утакмицама", пише Индекс.

"Порази су постали - навика"

"Неки су били фасцинантни. У 121. минуту утакмице против Турака у Бечу 2008. указао се Семих Сентурк. На Еуробаскету 2005. у Београду Луиђи Ламоника, који није видео онај фаул Васкеза на Томасу. Две године касније у Шведској Зоран Планинић две секунде пре краја промаши два слободна бацања за продужетак. На ЕУРО2016 ће у 117. минути васкрснути отписани Рикардо Кварежма, у Рију ће нас сломити Карол Билецки без једног ока, а у Арени Дел Потро без једног прста. Све заједно за рубрику "веровали или не". А толико пута смо свих тих година веровали. Иако су спортисти често стишавали еуфорију, која би се најчешће оправдано дизала, нација није. Такви смо. Мало нам треба да се запалимо, још мање да се угасимо. Увек је то "та" година, често су сви предуслови ту, те фамозне звезде би се често посложиле или бисмо ми барем веровали да је тако", наводи се у поменутом чланку, уз следећи закључак:

"Време ја да струка нешто каже"

На крају, сваки пут остали би "кратки", са сребром или бронзом, уместо златом око врата. Или до медаља не бисмо ни дошли. Лузерски се менталитет увукао у хрватски тимски спорт и то треба јасно и отворено рећи. Негде се гријеши, а на стручњацима и "стручњацима" је да открију зашто сваки пут крене по злу. Зашто никад ми нисмо ти који ће се чудесно извући кад смо стиснути у ћошак. Можда је ствар у недовољно знања на кључним позицијама у спорту. Сигурно недостаје и новца да се све заједно озбиљније ради. Можда је ствар у самој психи наших спортиста, који често као да унапред имају осећај да је све против њих па селектори након пораза знају рећи "знали смо да су они опасни" или нешто слично. Или можда, једноставно, нисмо довољно добри".

Извор: индеx.хр