Крајњи суд о српским „(контра)револуцијама“

Вријеме прокаже све истине и лажи, па тако и одговор на питање: Како завршише све оне силне „обојене револуције“ против Републике Српске и њеног руководства?

Република Српска 11.11.2016 | 11:23 Српско „кратко памћење“ још једном се показало као садржајни елемент идентитета, менталитета или важног обиљежја нашег етницитета. Парадоксално је да прије само пола године (и мање!) највише експлоатисана тема (чак регионалног нивоа) била је насилно рушење режима Милорада Додика.

Противници нашег предсједника кретали су се у широком распону „дугиних револуционалних боја“ од Сороша, Обаме и Давутоглуа; илити џихадлија и слелефија (какве његови „стручњаци“ погрешно називају вехабијама); преко општепознатих „домаћих издајника и плаћеника“; па све до ванземаљаца и „тиграстих комараца“. Сви су рушили нашег президента и његов режим, али се Додик показао моћнијим од Бин Ладена, Гадафија и Садама – заједно!

Укратко, режим је опстао, а српско „тросекундно памћење“ још једном показало се закономјерношћу са каквом ваља рачунати. Посебно уколико се бавите манипулацијама, обманама и лажима.

Елем, у конкретном случају посебно су се занимљивима показали режимски „аналитичари“ и којекакви квазисавјетници. Много сам писао о томе како је 2014. године Западни Балкан, а посебно Босна и Херцеговина“, од стране америчког естаблишмента и „НАТО-јастребова“ циљно дестабилизован зарад спречавања пројекта „Јужни ток“.

Потом сам писао како се слична дестабилизација наредне године поново материјализовала, са акцентом на Македонију, као реакција Запада на тада актуелни „Турски гасовод“. Режимске квазианалитичаре ове стварне „црне“ или „ФИД“ операције нису превише занимале, па из тог времена имамо парадокс да сам о Додиковој угрожености писао више од свих њих заједно.

И онда, након што су Англоамериканци и „НАТО-јастребови“ успјешно (нормално путем дестабилизација Балкана) зауставили ове глобално важне руске пројекте (уз то успорили и кинеске водеће пројекте), кад више нису имали никаквих мотива и објективних потреба за даљим дестабилизацијама, стиже „харанга“ наших преплаћених „стручњака“ о неким новим „обојеним револуцијама“. Иначе, кад стручњак за безбједност користи термин „обојена револуција“ схватите да имате посла са манипулатором или са незналицом.

КАКО ЈЕ ДОДИК „ОДБРАНИО“ СРПСКУ?

Да се разумијемо, прољеће је некако вријеме идеално за почетак политичких операција, па је тако и овдашња „опозиција“ (наводници су стављени јер тај савез странака држи власт на државном нивоу) након ДЕСЕТ ГОДИНА ЋУТАЊА почетком текуће године одлучила да проговори и то понајвише преко незадовољног народа. Кад к томе додамо чињеницу да је у питању изборна година онда су улични протести били нешто сасвим очекивано.

И покушала је „наша“ квазиопозиција организовати нешто на плану социјалног бунта, но суочила се са одлично испланираним одговором режима. Са данашње дистанце сасвим објективно можемо закључити да су Додик&режим одговорили маестрално. Друго је питање колико се такав „одговор“ нама лично или колективно допада или не, али су чињенице неумољиве: социјални бунт је разорен, режимска побједа на изборима је убједљива и ино.



У ствари, можемо рећи како је Додик ствари преокренуо у крајње неочекиваном правцу. Организовао је „референдум корисних идиота“ (како сам то назвао у једном тексту), чиме је комплетну политичку парадигму преокренуо у своју корист. Све те силне „пријетње“ кривичним прогоном и санкцијама ваћ данас јасно видимо како представљају тек пуку тлапњу од какве нема ништа.

Значи, да неке ствари резимирамо: Додик је на данашњој политичкој сцени БиХ једини „(контра)револуционар“ са искуством. Уосталом, на плану извођења „ФИД операција“ једини је био на обуци ЦИА-е и понешто научио о тим стварима. Своје знање је искористио и остварио жељене политичке бенефите. Спријечио је социјални бунт, политичке противнике буквално претворио у „корисне идиоте“, побиједио на изборима и тд. Требало би да је задовољан постигнутим. Вјероватно и јесте.

На крају морам открити и разлог писања овог текста. Просто, мјесецима сам упорно тврдио како на дјелу нема никаквих „револуција“, односно да се догађају тек пуке манипулације Додика и његових преплаћених квазистручњака. И то се показало ИСТИНОМ.

Но, како то професор Шијаковић, кад објашњава наше есенцијалне проблеме, почесто каже: „Ми смо народ ниске културе“. То увелико објашњава догађања и ове године, и задње декаде, а почесто и наше цјелокупне историје. Додао бих само:

„Ми смо народ кратког сјећања и слабе памети!“. Кад то схватимо – можда и успијемо изградити какву-такву будућност наше дјеце.

Борислав Радовановиц Блог