Анализа: ''Пикенбауер'' у раљама национализма...!
Сјајни Каталонац је, након утакмице коју је Фурија добила у Албанији, најавио да ће се после Мундијала у Русији повући из националног тима – мада он ту нацију никада и није осећао превише својом!
Фудбал 15.10.2016 | 23:00
„Највећа грешка сер Алекса Фергусона.“
Уз ограду да је пуштање тада само талентованог играча да оде заиста била лоша идеја, што ће се показати и кроз рекордну количину фунти коју ће нови менаџер Жозе Мурињоморати да изброји пред фамилијом Ањели, Погба је отишао тек 2012, пред сами почетак последње Фергијеве сезоне, и свега неколико месеци пре него што је Шкот саопштио – и овога пута одржао обећање – да је било доста.
Пол Погба, тако, није могао превише на утиче на оно што се догађало после Фергусона, и чини се да, с Дејвидом Мојесом (и касније Лујом ван Галом) на челу, ни десет Погби не би спречило неизбежно: да Театар снова ускоро заличи на страх у Улици брестова.
Само је један играч о којег се Фергусон више огрешио и чије је одсуство из редова Црвених ђавола пресудније утицало на след догађаја, као мала грудва која крене низ падину и претвори се у лавину, у овом случају у мећаву лоших емоција које су се, попут нечастивих сила, настаниле на здању на Путу сер Мата Безбија, тамо на северу Енглеске...
Да, Ђерар Пике је био највећа грешка Шкота који је од „измишљања“ европских талената направио праву уметност, и да није оног Француза који већ двадесет година кормилари Премијер лигом, сер Алекс би важио за најбољег вајара тинејџерских умова и цеваница у врхунске играче...
Каталонац којег је ошацовао током неколико инкогнито посета Ла Масији – готово да га можемо замислити како се маскира у скитницу с тамним наочарима и шалом око врата, за ову прилику у руци држи најјефтинију шпанску сангрију и не одговара на питања знатижељника, док издалека прати тренинг најбоље фудбалске школе на свету – био је слична аквизиција каоКристијано Роналдо годину дана раније, само што је Фергусон знао да се с дефанзивцима мора обазривије, нежније, да није довољно дати им лопту и гурнути их у ватру...
Но тада су своје место на централним местима у одбрани тандемски зацементирали Рио Фердинанд и наш Немања Видић – Ферги је увек волео да има упарене једног бескомпромисног разбијача и једног бека који зна с лоптом – и за Пикеа, ма колико да се истицао на мање важним мечевима, или на оној позајмици у Сарагоси, једноставно није било места. А када сте млади, па још далеко од свог дома, у земљи чија вам се клима не може свидети, једино што вам преостаје је да будете задовољни у свом послу. Ђерар то, далеко од првих 11, није могао да буде.
Из данашње перспективе – то се тада није могло знати, али јесте се дало наслутити – било би много боље да је Рија већ од 2007. или 2008. почео лагано извлачити у корист Пикеа, и гарант би Јунајтед остао на стабилнијим темељима позади. Избегло би се и лутање које ће трајати и све до јесени што најављује нову 2017. годину.
Овако, Ђерар Пике је за свега пет милиона фунти продат у сопствену кућу, вратио се у Барселону где ће, окупан сунцем, задовољством што игра пред својима, и осокољен саветима и речима најбољег од свих капитена, Карлеса Пујола, постати „Пикенбауер“, елегантни бек који сам износи лопту и започиње нападе свог тима, велики зналац лопте, господин који као да игра у сатенским рукавицама и с полуцилиндром на глави, који улива и поверење и ауторитет, свеукупно један од најбољих дефанзиваца којег је ова игра видела у 21. веку – кажемо то иако знамо да конкуренција није нимало мршава, и обично се одазива на нека италијанска презимена...
Но овде се не ради само о Барселони и њеној осовини у коју ће се Маскерано, када Пујолоде у заслужену мировину, тако лепо уклопити, већ о случају који је поново, а скоро потпуно из нефудбалских разлога, напунио ступце светских медија.
Сјајни Каталонац је, након утакмице коју је Фурија добила у Албанији, најавио да ће се после Мундијала у Русији повући из националног тима – мада он ту нацију никада и није осећао превише својом? О томе мало касније – пошто га је део јавности; или, да будемо прецизнији, пошто су га новинари мадридског Аса оптужили за непоштовање дреса репрезентације.
Прича звучи готово сулудо, и баш то упало је у очи читаоцима Асовог сајта после дуела у Скадру: Пике, по том извештају, није желео да обуче нови дрес који на рукаву има заставу Шпаније, већ је на себи понео стари, без заставе, и изрезао му рукаве.
И џабе се на терену лепо видело да је и Серхио Рамос урадио исто; џабе, јер је то био још један пригодни сребрни метак у лову на каталонске вукодлаке и вештице који се приљежно спроводи откако је влада у Барселони, предвођена Артуром Масом и његовим наследником Карлесом Пуђемонтом, све озбиљније почела да прети захтевима, па богме и референдумима, за независност од Шпаније.
Касније се главни уредник Аса извињавао – ето шта могу да ураде неодговорни сајтови! – али штета је већ учињена, Пикеу је прекардашило да стално буде на оптуженичкој клупи због недовољног патриотизма (сећамо се и како га је осумњичило да је показао средњи прст застави, или како му мере да ли преврће очима када свира шпанска химна која, на срећу екстремиста с обе стране, нема текст), и одлучио је да овај циклус, који се завршава у Русији и где би шпанска армада могла да покаже да су 2014. и 2016. биле тек скупљање снаге, буде његов последњи; а Шпанија је и даље моћан тим, ма колико да смо се онолико, и мене укључив, опростили од њих након краха у Француској.
Националистима, наравно, никада ништа није довољно, ако не играте потпуно по њиховим нотама, ако нисте заслепљени величином сопственог народа, што вам омогућава да занемарите буђави балван у своме оку.
Таквима би било потпуно дериватно причати да је Пике одиграо чак 84 меча за ту Шпанију коју, наводно, не воли, да је био светлуцава карика која је допринела највећем успеху најбоље генерације у историји иберијског лоптања; да је постигао пет голова за Шпанце и да добар део људи на свету уопште не прави разлику између различитих и почесто супротстављених нација које чине краљевину Фелипеа ВИ, те је он тако за славу Шпаније урадио много више од „чистокрвних“ Кастиљанаца.
Зар није важније то како се Пике понаша на терену од онога како се интимно осећа? Па многима није, наравно; замислите ситуацију у којој је Душан Тадић после онакве игре против Аустрије дао изјаву у којој би величао своје војвођанско одрастање, уз напомену да ће увек давати све од себе и кад игра за Србију. Била би сила оних који би заборавили какав је мајстор, какву је симултанку одиграо, колико је било лепо гледати једног Србина да везе на нашем највећем стадиону и колико нам је то недостајало...
Видели смо, уосталом, шта се догодило са Адемом Љајићем, јединим човеком који може да парира Тадићу по фудбалском знању на овим просторима.
Код екстремиста, јасно, учинак није битан, ни квалитет, ни какав сте човек; само крвна зрнца и нагласак...
А Пике јесте чудна сорта и фудбалера и човека. Док иза већине озбиљних центархалфова може да се прочита тешка животна прича, пуна одрицања, трчања, немаштине, родитеља који су се борили за свако зрно хлеба или паеље, Ђерар Пике је потомак каталонске аристократије која врло добро зна одакле су и које су им породичне и друге вредности: његов отац је угледни бизнисмен, мајка још угледнији хирург, а његов деда по мајци био је чак и потпредседник Барселоне, мада се презивао Бернабеу...
Елоквентан, насмејан, благоглагољив, опасан на језику и на Твитеру, где редовно прозива ривале из Мадрида, па и Кристијана Роналда лично – овај му то понекад врати тамо где је најслађе, на терену – Пике ни по чему није обичан фудбалер, и не треба га третирати као таквог.
Један сличан кикс направио је пре скоро деценију онај Шкот, када га се одрекао и за преситне паре, много веће од оних које су уложене у године и године рада, послао кући, у Барселону, уместо да на њему гради ослонац будућег Јунајтеда, способног да наџиви свог творца.
Пике већ има статус највеће грешке Алекса Фергусона, и по шпански би фудбал, макар док се не ухода нови селектор Ђулен Лопетеги – тек ће се видети колико је мудра била одлука да се он, изненада и без најаве, постави на шпанску клупу – било погубно када би, због острашћености у Мадриду, међуклупске мржње и међунационалне подозривости, и због неколико неодговорних новинара, постао и највећа грешка Црвене фурије.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар