Analiza: ''Pikenbauer'' u raljama nacionalizma...!

Sjajni Katalonac je, nakon utakmice koju je Furija dobila u Albaniji, najavio da će se posle Mundijala u Rusiji povući iz nacionalnog tima – mada on tu naciju nikada i nije osećao previše svojom!

Fudbal 15.10.2016 | 23:00 Kada se u letu za nama najzad okončala saga o Polu Pogbi – jedna od onih serija za koju od samog početka znate kako će se završiti, ali producenti žele da održavaju saspens i prodaju reklamni prostor uz bombastične naslove još mesec-dva – mnogi su uz ime moćnog Francuza koristili i dodatno objašnjenje, kao etiketu zalepljenu na okovratnik dresa Mančester Junajteda.

„Najveća greška ser Aleksa Fergusona.“

Uz ogradu da je puštanje tada samo talentovanog igrača da ode zaista bila loša ideja, što će se pokazati i kroz rekordnu količinu funti koju će novi menadžer Žoze Murinjomorati da izbroji pred familijom Anjeli, Pogba je otišao tek 2012, pred sami početak poslednje Fergijeve sezone, i svega nekoliko meseci pre nego što je Škot saopštio – i ovoga puta održao obećanje – da je bilo dosta.

Pol Pogba, tako, nije mogao previše na utiče na ono što se događalo posle Fergusona, i čini se da, s Dejvidom Mojesom (i kasnije Lujom van Galom) na čelu, ni deset Pogbi ne bi sprečilo neizbežno: da Teatar snova uskoro zaliči na strah u Ulici brestova.

Samo je jedan igrač o kojeg se Ferguson više ogrešio i čije je odsustvo iz redova Crvenih đavola presudnije uticalo na sled događaja, kao mala grudva koja krene niz padinu i pretvori se u lavinu, u ovom slučaju u mećavu loših emocija koje su se, poput nečastivih sila, nastanile na zdanju na Putu ser Mata Bezbija, tamo na severu Engleske...

Da, Đerar Pike je bio najveća greška Škota koji je od „izmišljanja“ evropskih talenata napravio pravu umetnost, i da nije onog Francuza koji već dvadeset godina kormilari Premijer ligom, ser Aleks bi važio za najboljeg vajara tinejdžerskih umova i cevanica u vrhunske igrače...

Katalonac kojeg je ošacovao tokom nekoliko inkognito poseta La Masiji – gotovo da ga možemo zamisliti kako se maskira u skitnicu s tamnim naočarima i šalom oko vrata, za ovu priliku u ruci drži najjeftiniju špansku sangriju i ne odgovara na pitanja znatiželjnika, dok izdaleka prati trening najbolje fudbalske škole na svetu – bio je slična akvizicija kaoKristijano Ronaldo godinu dana ranije, samo što je Ferguson znao da se s defanzivcima mora obazrivije, nežnije, da nije dovoljno dati im loptu i gurnuti ih u vatru...

No tada su svoje mesto na centralnim mestima u odbrani tandemski zacementirali Rio Ferdinand i naš Nemanja Vidić – Fergi je uvek voleo da ima uparene jednog beskompromisnog razbijača i jednog beka koji zna s loptom – i za Pikea, ma koliko da se isticao na manje važnim mečevima, ili na onoj pozajmici u Saragosi, jednostavno nije bilo mesta. A kada ste mladi, pa još daleko od svog doma, u zemlji čija vam se klima ne može svideti, jedino što vam preostaje je da budete zadovoljni u svom poslu. Đerar to, daleko od prvih 11, nije mogao da bude.

Iz današnje perspektive – to se tada nije moglo znati, ali jeste se dalo naslutiti – bilo bi mnogo bolje da je Rija već od 2007. ili 2008. počeo lagano izvlačiti u korist Pikea, i garant bi Junajted ostao na stabilnijim temeljima pozadi. Izbeglo bi se i lutanje koje će trajati i sve do jeseni što najavljuje novu 2017. godinu.

Ovako, Đerar Pike je za svega pet miliona funti prodat u sopstvenu kuću, vratio se u Barselonu gde će, okupan suncem, zadovoljstvom što igra pred svojima, i osokoljen savetima i rečima najboljeg od svih kapitena, Karlesa Pujola, postati „Pikenbauer“, elegantni bek koji sam iznosi loptu i započinje napade svog tima, veliki znalac lopte, gospodin koji kao da igra u satenskim rukavicama i s polucilindrom na glavi, koji uliva i poverenje i autoritet, sveukupno jedan od najboljih defanzivaca kojeg je ova igra videla u 21. veku – kažemo to iako znamo da konkurencija nije nimalo mršava, i obično se odaziva na neka italijanska prezimena...

No ovde se ne radi samo o Barseloni i njenoj osovini u koju će se Maskerano, kada Pujolode u zasluženu mirovinu, tako lepo uklopiti, već o slučaju koji je ponovo, a skoro potpuno iz nefudbalskih razloga, napunio stupce svetskih medija.

Sjajni Katalonac je, nakon utakmice koju je Furija dobila u Albaniji, najavio da će se posle Mundijala u Rusiji povući iz nacionalnog tima – mada on tu naciju nikada i nije osećao previše svojom? O tome malo kasnije – pošto ga je deo javnosti; ili, da budemo precizniji, pošto su ga novinari madridskog Asa optužili za nepoštovanje dresa reprezentacije.

Priča zvuči gotovo suludo, i baš to upalo je u oči čitaocima Asovog sajta posle duela u Skadru: Pike, po tom izveštaju, nije želeo da obuče novi dres koji na rukavu ima zastavu Španije, već je na sebi poneo stari, bez zastave, i izrezao mu rukave.

I džabe se na terenu lepo videlo da je i Serhio Ramos uradio isto; džabe, jer je to bio još jedan prigodni srebrni metak u lovu na katalonske vukodlake i veštice koji se prilježno sprovodi otkako je vlada u Barseloni, predvođena Arturom Masom i njegovim naslednikom Karlesom Puđemontom, sve ozbiljnije počela da preti zahtevima, pa bogme i referendumima, za nezavisnost od Španije.

Kasnije se glavni urednik Asa izvinjavao – eto šta mogu da urade neodgovorni sajtovi! – ali šteta je već učinjena, Pikeu je prekardašilo da stalno bude na optuženičkoj klupi zbog nedovoljnog patriotizma (sećamo se i kako ga je osumnjičilo da je pokazao srednji prst zastavi, ili kako mu mere da li prevrće očima kada svira španska himna koja, na sreću ekstremista s obe strane, nema tekst), i odlučio je da ovaj ciklus, koji se završava u Rusiji i gde bi španska armada mogla da pokaže da su 2014. i 2016. bile tek skupljanje snage, bude njegov poslednji; a Španija je i dalje moćan tim, ma koliko da smo se onoliko, i mene uključiv, oprostili od njih nakon kraha u Francuskoj.

Nacionalistima, naravno, nikada ništa nije dovoljno, ako ne igrate potpuno po njihovim notama, ako niste zaslepljeni veličinom sopstvenog naroda, što vam omogućava da zanemarite buđavi balvan u svome oku.

Takvima bi bilo potpuno derivatno pričati da je Pike odigrao čak 84 meča za tu Španiju koju, navodno, ne voli, da je bio svetlucava karika koja je doprinela najvećem uspehu najbolje generacije u istoriji iberijskog loptanja; da je postigao pet golova za Špance i da dobar deo ljudi na svetu uopšte ne pravi razliku između različitih i počesto suprotstavljenih nacija koje čine kraljevinu Felipea VI, te je on tako za slavu Španije uradio mnogo više od  „čistokrvnih“ Kastiljanaca.

Zar nije važnije to kako se Pike ponaša na terenu od onoga kako se intimno oseća? Pa mnogima nije, naravno; zamislite situaciju u kojoj je Dušan Tadić posle onakve igre protiv Austrije dao izjavu u kojoj bi veličao svoje vojvođansko odrastanje, uz napomenu da će uvek davati sve od sebe i kad igra za Srbiju. Bila bi sila onih koji bi zaboravili kakav je majstor, kakvu je simultanku odigrao, koliko je bilo lepo gledati jednog Srbina da veze na našem najvećem stadionu i koliko nam je to nedostajalo...

Videli smo, uostalom, šta se dogodilo sa Ademom Ljajićem, jedinim čovekom koji može da parira Tadiću po fudbalskom znanju na ovim prostorima.

Kod ekstremista, jasno, učinak nije bitan, ni kvalitet, ni kakav ste čovek; samo krvna zrnca i naglasak...

A Pike jeste čudna sorta i fudbalera i čoveka. Dok iza većine ozbiljnih centarhalfova može da se pročita teška životna priča, puna odricanja, trčanja, nemaštine, roditelja koji su se borili za svako zrno hleba ili paelje, Đerar Pike je potomak katalonske aristokratije koja vrlo dobro zna odakle su i koje su im porodične i druge vrednosti: njegov otac je ugledni biznismen, majka još ugledniji hirurg, a njegov deda po majci bio je čak i potpredsednik Barselone, mada se prezivao Bernabeu...

Elokventan, nasmejan, blagoglagoljiv, opasan na jeziku i na Tviteru, gde redovno proziva rivale iz Madrida, pa i Kristijana Ronalda lično – ovaj mu to ponekad vrati tamo gde je najslađe, na terenu – Pike ni po čemu nije običan fudbaler, i ne treba ga tretirati kao takvog.

Jedan sličan kiks napravio je pre skoro deceniju onaj Škot, kada ga se odrekao i za presitne pare, mnogo veće od onih koje su uložene u godine i godine rada, poslao kući, u Barselonu, umesto da na njemu gradi oslonac budućeg Junajteda, sposobnog da nadživi svog tvorca.

Pike već ima status najveće greške Aleksa Fergusona, i po španski bi fudbal, makar dok se ne uhoda novi selektor Đulen Lopetegi – tek će se videti koliko je mudra bila odluka da se on, iznenada i bez najave, postavi na špansku klupu – bilo pogubno kada bi, zbog ostrašćenosti u Madridu, međuklupske mržnje i međunacionalne podozrivosti, i zbog nekoliko neodgovornih novinara, postao i najveća greška Crvene furije.

Izvor: mozzartsport