Александар Савановић: "Рушење" Дејтона

Режим је у последњих пар година форсирао спин о издаји и рушењу Српске, путем различитих квазианалитичара и медија, прије свега нашег трагичног „јавног" РТВ сервиса.

Република Српска 21.09.2016 | 12:03 Све док је то било у функцији избора и политичке борбе то је било занимљиво посматрати, на крају крајева и као својеврстан тест интелигенције људи: ко може и под каквим условима повјеровати у такве бесмислице какве су Шпирићеви „беџеви", Додиков „неки хотел у Тузли" који „служи као база за извођење 'обојене' револуције", итд. Да нити не говоримо о плејади ликова а-ла-Каргановић и „публикација" а-ла-Љепојевић.

Међутим, новији догађаји наводе нас да размотримо ову тезу озбиљније. Почнимо с тим да дефинишемо шта значи „рушење" РС-а? Можемо узети три стандардна маркера државности: економску стабилност, државне институције и уставни положај, који су кључни за дугорочну одрживост неког политичког ентитета. Чак и једна овлаш анализа показује да су ови параметри драматично погоршани у ери владавине СНСД-а.

1.Економска девастација

Ово вјероватно није потребно објашњавати и сваки грађани РС може и сам, на свом личном случају, оцјенити посљедице рада „Влада континуитета". Оно што је у контексту „рушења РС" посебно забрињавајуће је константан раст дуга, и многи економисти упозоравају да смо ми врло близу црвене линије дужничког ропства. Закључак је и даље исти: под Режимом, РС је изгубила свој економски суверенитет, о чему смо више пута писали [нпр:
хттпс://www.нспм.рс/судбина-дејтонске-бих-и-република-српска/владавина-снсд-и-економски-суверенитет-републике-српске.хтмл].

2.Деструкција институција

Паралелно с овим одвијао се један дивљачки напад на институције система, незабиљежен у модерној Европи. Готово све кључне институције потпуно су девастиране и претворене у пуки сервис Режима, подређене једној вољи. Влада је тек продужена рука предсједничког Двора, потпуно несамостална у било ком погледу, а сам избор овог и оваквог премијера најбоље то потврђује. Народна скупштина претворена је у клуб дизача руке, који гласају по директиви, премда имају директан демократски легитимитет.

Човјек се не може отети утиску да би наш Парламент без задршке изгласао и „да ће сутра падати печени пилићи с неба", само ако би таква директива дошла с Двора. Посебена прича је рад јавног РТВ сервиса, који је успио превазићи чак и милошевићевску „ТВ Бастиљу" из најмрачнијег времена краја 90-тих. О правосудним, културним, спортским и другим институцијама нема потребе ни говорити. Најновија институција која је угрожена неодговорним понашањем Режима је референдум.

Шарлатанским потезањем референдума сваки други дан тај је институт дерогиран, претворен у средство дневнополитичког препуцавања и стављен у функцију изборне кампање. Закључак је јасан: Режим је девастирао институционални систем РС, како по хоризонтали тако и по вертикали.

3.Рушење Дејтона.

Колико год економска и институционална деструкција била погубна по РС, оне ипак немају капацитет да „укину" РС саме по себи, већ „само" утичу на квалитет нашег живота. Ови процеси су разлог зашто је РС „најјадније мјесто" у Европи, према сваком кредибилном испитивању. Ови процеси угрожавају РС „само" посредно: тако што доводе у питање смисленост живота на овим просторима и узрокују егзодус нашег народа (нарочито младих) према другим, „сретнијим" мјестима, остављајући ефекат „празне земље" на многим мјестима РС. Ипак, док год је на снази Дејтонски споразум, РС је међународна политичка и правна чињеница.

Оно што је посебно забрињавајуће је да сада, једним крајње опасним политичким авантуризмом, Режим доводи у питање Дејтонски споразум. Већ је од В сабора СНСД, на коме је усвојена програмска декларација, па до најновијих референдума, постало јасно да Режим проводи интензивну антидејтонску кампању. Кампања о „Трећем ентитету", те нарочито став 2 на страни 6 Декларације представљају антидејтонске политике у чистој форми.

Наравно, Дејтон је од самог почетка био под ударом, прије свега „међународне заједнице" али и политичких представника Бошњака који траже унитаризацију и Хрвата који траже „трећи ентитет". С друге стране, политички представници РС-а из ере СДС-а су инсистирали на „одбрани Дејтона" и, с мање или више успјеха, истрајавали на Дејтону, а многи од њих, као и странка у цјелини, доживљавали прогоне због тога.

Оно што је ново у референдумском авантуризму СНСД-а, прије свега аргументацији која га прати, је да по први пут у постдејтонској историји политички представници РС руше Дејтонски мировни споразум, тако што оспоравају једну од кључних одредби ДПА: Уставни суд. Премда је пракса Уставног суда заиста више него проблематична, као и процедуре доношења одлука (прије свега „2+2+2+3" шема састава судија), оспоравање легитимитета Уставног суда је у крајњим инстанцама довођење у питање Устава БХ. Уставни суд (рачунајући и његов састав) је члан

ВИ Устава БХ, а овај је Анеx 4 ДПА.

То значи: „Дејтон" и „Дејтонски" Устав, као документ који је РС-у и Србима у њој дао изванредан политички оквир и уставне осигураче контроле одлука, оспоравају сами представници РС-а? Наравно, ово је упаковано у националне пароле високог интензитета, попут 9.јануара. Нема сумње да је нама стало до тог датума и да морамо наћи начин да га одржимо. Исти је случај и са Судом и тужилаштвом БХ: нема сумње да пракса тих институција, најблаже речено, побуђује сумњу. Нема сумње нити да РС има право да организује референдум о било чему, јер то је јасно и недвосмислено дефинисано у Уставу РС.

(Доношење одлуке по резултатима референдума је друга ствар). Али пут за одбрану наших права у овим случајевима не смије бити излазак изван ингеренција Уставног суда БХ, јер то де фацто значи излазак изван уставног поретка и, сходно томе, повлачење из Дејтонског аранжмана. Ми можемо да оспоравамао одлуку суда, можемо да коментаришемо и критикујемо рад суда и да се у оквиру постојећег поретка боримо против његових одлука. Али не смијемо прогласити те одлуке ништавним. Ми не смијемо бити толико политички наивни да допустимо себи да будемо испровоцирани одлуком суда о симболички важном питању 9.јануара, и преузмемо на себе одговорност за суспендовање постојећег политичког аранжмана.

Да ли су људи из Режима који доносе одлуке о овоме заиста толико некомпетентни да не виде ове елементарне ствари, или је по сриједи нешто друго. Да ли је крајњи циљ заиста да се у име нечијих интереса развали постојећи „Дејтон" и направи сцена за „Дејтон 2"? Оно што у контексту ове дилеме још више брине је да антидејтонско дјеловање Режима није ново, и има обрисе континуираног пројекта. Довољно је само сјетити се рушења предсједника Поплашена, и прочитати књигу коју је Поплашен по том случају написао, чији наслов („Рушење Дејтона") говори сам за себе.

Ако ово повежемо у пакет с економском и институционалном деструкцијом РС-а, те се сјетимо и масе других ствари, попут Брчко-арбитраже, Прудског споразума, признања „геноцида" у Сребреници [упркос напорима Режима да се то заборави, Додик је једини српски политичар који је експлицитно признао геноцид: хттпс://www.yоутубе.цом/wатцх?в=7цДвqслXЦ3М], итд, закључци се намећу сами по себи.

4.Закључак

Актуелни Предсједник РС-а је више пута рекао да сматра да ће се његова „владавина" (но цоммент !) оцјењивати по ономе „Шта оставља иза себе". Ако је аутор овог текста у праву, онда је то: губитак економске суверености, девастиране институције, и од стране представника РС-а угрожен (опозван) Дејтон. Да ли је ово ствар дилетантизма и некомпетенције или задатак, сасвим је ирелевантно – врло лако се може догодити да једно од историјских наслијеђа Режима буде распакован Дејтонски споразум.

Аутор: Александар Савановић