Деценија од смрти легендарног коментатора...!

Софија Кнежевић о оцу Срђану: Стварао је и у ранама... Био је свестан да умире и опростио се с нама. Губио је свест у мојим рукама. Умро је како је хтео, поред нас, у својој кући, у свом кревету и уз музику Џона Ленона.

Остали спортови 14.09.2016 | 12:15 Овако се Софија Кнежевић (36), ћерка познатог спортског коментатора Срђана Кнежевића, присећа последњих тренутака свог оца. Овог 18. децембра навршиће се деценија од Срђанове смрти, након десет година које је провео као квадриплегичар у инвалидским колицима.

- После рукоментног првенства 1996. године и чувене утакмице између Југославије и Хрватске, за коју ће многи рећи да му је одредила каријеру, почели су здравствени проблеми. Почео је да вуче ногу, грчила му се десна рука. Лекари нису могли да установе разлог. Након шест месеци лутања од ординације до ординације, неко му је препоручио доктора Репца. Он је заправо први дијагностиковао дискус хернију вратног дела кичме. Тата је имао поверење у доктора Репца, али није био упозорен на могуће негативне последице, него му је речено да ће за седам дана по операцији ићи кући. Тако је он на операцију отишао без страха - започиње причу Софија Кнежевић.

Операција је трајала више сати, нешто је пошло по злу, на крају су се лекари борили и за Срђанов живот.

- Након операције, која је довела до квадриплегије и инвалидских колица, уследило је тешко време. Живот нам се променио за 360 степени. Уследио је други живот који је трајао десет година, пун наше породичне борбе. Како је мој отац умео да каже, “крпили смо живот из почетка”. Иако сам била сведок свега, не могу да верујем шта је све некада био у стању да поднесе. Са којом храброшћу је све проблеме носио и колико је успевао да због нашег нормалног живота, остане прибран, ведрог духа и радан до краја. Он је био човек који је просто презирао самосажаљење и који није волео ни да га други сажаљевају, тако да ни ја не могу сада сажаљиво да причам о томе што га нема. Нема га зато што је његов живот, чим је остао непокретан, био већ ограничен, само је било питање колико ће то трајати. Људи у његовом стању одузетих руку и ногу ретко преживе више од десет година. Мој отац је имао нас и то му је сигурно продужило живот - прича ћерка.

Софија Кнежевић наставила је татиним путем, она је новинар Информативне редакције РТС. Каже да Телевизија њеном оцу никада није окренула леђа. До смрти је био запослен на РТС и није ишао у инвалидску пензију. Радио је кад год је имао прилику или кад год су га ангажовали, он је био спреман.

- Било је ситуација када је имао температуру 40 степени, али је био спреман да ради коментар за телевизију. Бата Ђорђевић, отац Салета Ђорђевића, једном је дошао код нас и ангажовао га да ради “Баскет приче” за Радио 202. Сећам се да му је тада рекао: “Срђане, ти мораш да радиш!” Мој отац је волео да ради и посао га је извлачио из свих његових немира и депресија. Посао му је помогао да болест превазиђе. Имао је много снаге, а извлачио је и из љубави моје мајке. Да није било ње, било би све теже - каже Софија.

Софија је пре 15 месеци постала мајка.

- Опет сам неком пуно потребна. А моја Ева има широк осмех и подсећа на мог тату - наглашава Софија Кнежевић.

Никад није сазнао шта се десило

Након операције доктор Репац никада није дошао код Срђана да му конкретно каже шта се тачно догодило, нити да га бар мало охрабри.

- Једном је дошао у његову собу и рекао: “Сави табак и тужи ме. Ја знам како ћу се бранити. Болнички кров све покрива”. Репац никада није испао човек! Мој отац је чак једном и рекао да сваком може да се догоди грешка, али да је морао да му каже шта се тачно десило. Не би му замерио и опростио би му. Ми смо до данас остали без те информације, већ смо на нивоу претпоставки шта се догодило. Ипак, верујем да је Репац до своје смрти ишао на спавање са мишљу о мом оцу - прича Софија Кнежевић.

Писао је и у ранама

- Две године пред смрт тата је писао књигу “Сањам да те држим за руку”, а посветио ју је мени. Објављена је у години када је умро. Много му је било стало до књиге. Био је у стању да дневно пише и по десет сати без обзира на декубите, температуру, бактерије које су опседале његово тело. У том стању све вам пропада. Јетра вам буде као код алкохоличара, бубрези вам се једва држе, а умрете пуни токсина и цео организам вам је загађен. Седео је у ранама и писао као да је знао да му је то прво и последње. Имао је у плану још књига, али једноставно га је његово тело изневерило. Његов организам више није могао да издржи - прича Софија.

Прелетово пријатељство

- Тати су помагали и Мока Славнић, Дуци Симоновић, Душан Прелевић, који га је посећивао у болници. Тата ми је причао да је једног дана ушао као фурија у његову болничку собу и питао: “Је л’ те посећују, брате?”, а тата је одговорио: „Па, и посећују и не посећују.”. А онда је Преле рекао: “Па, делимо се на људе и пизде”. То је само Преле тако умео да срочи - каже Софија.

Извор: блиц.рс