Кроз шуму до школе, пјесмом се храбре

Шумским путевима, преко брда и долина гдје их пресрећу вукови, лисице, срне, зечеви и друге дивље животиње, тринаестогодишњи Марио и његов три године млађи брат Младен путују у школу у Турјак.

Република Српска 03.09.2016 | 08:29
Кроз шуму до школе, пјесмом се храбре
Њима се ове године придружила и сестра Милица, која је кренула у први разред. Они дневно прелазе шест километара у једном и још толико у другом правцу. Најчешће путују бициклима и пјешке, зависно од времена.

Почетку наставе у новој школској години, много су се обрадовали. Марио је кренуо у шести, а Младен у трећи разред.

"Волимо ићи у школу, тамо је лијепо, имамо много пријатеља. Пошли смо мало раније, да се прије наставе провеземо око школе у Турјаку. Ту је равно и асфалтирано, а у нашем селу свуда су брда и обале, камен и прашина", испричали су нам мали школарци из села славног имена.

Срели смо их негдје на половини пута до школе, у шуми, усамљене али срећне због школског звона које их је поново одвојило од љетње свакодневице. Испричали су да су на распусту имали много посла помажући родитељима. Младен каже да су њих двојица са најстаријим братом Бошком прекрили шупу да не кисну дрва и промијенили кров на свињцу.

"У нашем селу има мало људи, све куће су празне и зарасле у трње и шуму. Понекад наиђу ловци, шумари или планинари", описују Марио и Младен своје село одакле су многи давно отишли због тешког живота, удаљености и сиромаштва.



"Сада је добро, али ноћу није баш тако. Чим нешто шушне или почне да ломи гране у шуми, ми се загрлимо и запјевамо. Тако тјерамо страх и дивље животиње. Има овдје свега, видјели смо и вукове, шакале, једино још нисмо видјели медвједа, владара козарских шума", прича Младен.

У породици Драге и Дијане Шмитран из Козаре, осим ово троје основаца, има још троје дјеце. Најстарији Бошко се већ запослио, Бојана похађа средњу школу у Градишци, троје иде у основну у Турјак, а најмлађи Дарио има три године.

Сви су, кажу њихове малобројне комшије, вриједни и по свему узорни. Они помажу родитељима у многим пословима, у шуми, на њиви, чувају стоку, беру воће, сакупљају љековито биље.

Станко Бојанић из сусједног села Самарџије рекао нам је да су Драгина и Дијанина дјеца понос цијелог краја.

"Они нам дају наду и враћају вјеру у живот у овим удаљеним и заборављеним планинским селима", каже старина Бојанић, чија кућа је поред пута, на ивици шуме којом свакодневно пролазе Марио, Младен, њихова браћа и сестре. 

Музичар и шумар

Марио и Младен открили су нам своје животне жеље. Младен би желио да постане познати музичар, а Марио шумар.

"Ја већ свирам хармонику, научио сам и много пјесама", открио нам је Младен Шмитран своје маштарије, током разговора на прашњавом шумском путу.

Потом су нам обојица лијепо упутили извињење, рекавши да морају наставити путовање како не би закаснили на наставу и почетак школске године.

(ЕуроБлиц)
(Фото: М.Пилиповић)

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

Ре

03.09.2016 06:32

Иду у сколу у Турјак а како им се зове село?

ОДГОВОРИТЕ
Name

Димњачар

03.09.2016 06:50

Васпитана, сретна и паметна дјеца. Ја би само због ове двојице дјечака паре од усраног референдума потрошио да им се асфалтира пут до села, плус једно повеће проширење да уживаји у својим бициклима. О другој дјеци која су гладна, на улици, која се боре са разним болестима не смијем ни почињати. Да су живи и здрави својим родитељима, да их срећа у животу прати. А политичари и партије; Желим вам да "дјечији" доплатак којим се сваки мјесец из буџета финансирате, потрошите у најлуксузнијим свјетским болницама!!!

ОДГОВОРИТЕ