Сјећања - видео: Аустралија више није џак за ударање, али...

...али треба да их вратимо у прошлост! Подсетимо се како су неке претходне генерације надигравале Бумерсе, уз наду да ће Тео и друштво учинити нешто слично.

Кошарка 19.08.2016 | 23:15 Српска кошарка вратила се на највећу сцену блиставим сјајем. Континуитет створен непрестаним радом са Александром Ђорђевићем вратио је Србију у сам врх светске елите, а у свом првом учешћу од осамостаљења државе Орлови ће имати прилику да направе најважнији корак и нацији обезбеде још једну олимпијску медаљу. После 12 година чекања, два пропуштена олимпијска турнира било је време да се најлепши изданак славне југословенске школе дигне високо и поново загосподари рекетима.

Улетели су Орлови у елиту и показали да су зрели за нову медаљу, другу откако је кормило националне селекције преузео Сале Национале. Уједно и прву на највећој планетарној смотри после равно две деценије. Управо у тим годинама највеће доминације послератне Југославије, али и у периоду уздизања једне нове генерације Србије селекција Аустралије није представљала већу претњу. Ове године се и то променило.

Ипак, чак и у једном од три пораза у групној фази турнира у Рију званични вицешампион света показао је да може да се носи са најмоћнијим саставом Бумерса у новијој историји. Зато Орлови имају апсолутно једнаке шансе у борби за финале.

Док чекамо поноћ и најновији окршај са екипом Андреја Леманиса, подсетимо се како смо се кроз историју сналазили са Аустралијом. Добили су нас у групној фази, али не би било лоше да их вечерас вратимо у историју.

1996. – Олимпијске игре у Атланти
Групна фаза: Југославија – Аустралија 91:68
/Обрадовић 18, Даниловић 16, Бодирога, Ребрача 12 – Брадтке 18, Гејз 14/



Било је то време новог успона моћне Југославије. Након што су прегазили све на путу до европског злата годину дана раније, Плави су имали само једну жељу – да у финалу олимпијског турнира у Атланти одмере снаге са Дрим тимом. То се на крају десило и био је то незаборавни спектакл. Доказ наше супериорности виђен је у томе што су пулени Жељка Обрадовића на путу до финала поного газили све редом, а један од противника била је Аустралија вођена Марком Брадткеом и Шејном Хилом. Али, био је то тим са споредном улогом. Ми смо били јачи за класу. Имали смо паклен тим и суперзвезде у најбољим годинама – од Дивца и Паспаља, преко Даниловића и Ђорђевића, до младих, снажних кајли Бодироге, Ребраче, Обрадовића и Томашевића. Таква је утакмица и била. Једну од најбољих утакмица у дресу Плавих одиграо је Саша Обрадовић, што је оставило простор да Сале Национале добије мањи одмор због повреде коју је тада претрпео, а донимирали су Саша Даниловић и Жељко Ребрача. Аустралија је у том мечу била само неми посматрач, што се и видело по резултату.

2000. – Олимпијске игре у Сиднеју
Групна фаза: Аустралија – Југославија 66:80
/Гејз 21, Хил 18 – Бодирога 19, Даниловић 16/

Исти противници, поново Олимпијске игре, овог пута у дворишту Бумерса. Ни то што се олимпијски турнир играо баш у Сиднеју није уплашило Плаве, јер су на други крај света стигли са једним циљем – да се једна од најмоћнијих кошаркашких генерација опрости с медаљом око врата. Нажалост, још се памте проблеми које је Жељко Обрадовић имао у састављању тима, јер су тада Владе Дивац и Александар Ђорђевић отказали учешће, па је најбољи европски стручњак морао добро да промеша карте и позове Игора Ракочевића, Предрага Дробњака и Николу Јестратијевића. Поред свих проблема, поново је све кренуло добро, сигурно. Каснији пораз од Канаде значајно нас је пореметио и био је то увод у велики пад који је уследио врло брзо. Међутим, Аустралија је и тада била једна од екипа на којим смо се истресли у групној фази. Бумерсима нису помогли ни домаћи терен, ни снажна подршка са трибина, ни добра атмосфера у тиму, као ни већ познати тандем Гејт – Хил, који је добро одиграо тај меч. Дејан Бодирога био је у то време већ играч који је утеривао страх у кости, док је тадашњи капитен Предраг Даниловић доминирао европским паркетима са стилом. Под кошевима је издоминирао тандем Томашевић – Тарлаћ, те нисмо имали разлог за бригу. Опет су Кенгури могли само да гледају и диве се умећу југословенских мајстора. Штета је велика што нисмо тада узели медаљу.

2010. – Мундобаскет у Турској
Групна фаза: Србија – Аустралија 94:79
/Теодосић 19, Величковић 18 – Њули 13, Милс 12/

Био је то први окршај две репрезентације на великим такмичењима откако је Србија постала самостална држава, премијерни после десет година паузе. Орлови Дуде Ивковића поставили су чврсту подлогу када су полазили у Истанбул, пошто су на првенство стигли као вицешампиони Европе. Имали смо и тим који је већ имао готово две године заједничког рада, што је гарантовало снажну везу међу играчима у тиму. Игру Кенгура већ су водилиПети Милс и Џо Инглс, који су и данас водећи играчи, али је тада Аустралија имала и играче попут Алекса Марића и Бреда Њулија. Али, повратници у елиту нису страховали уопште, јер смо и тада били прејаки. Био је то турнир на којем је Милош Теодосић потврдио да ће врло брзо постати вођа Србије, док је Новица Величковић био на врхунцу кошаркашке моћи. Дуда Ивковић тада је имао врло јак, разноврстан састав где су сви утискивали свој печат. Тада су врло важне улоге имали и Ненад Крстић и Марко Кешељ, док је Душко Савановић био џокер нашег тима.

2016. – Олимпијске игре у Рију
Групна фаза: Србија – Аустралија 80:95
/Радуљица 25, Теодосић 17, Богдановић 12 – Милс 26, Делаведова 23/



За Олимпијске игре у Рију Аустралија је спремила тимчину пројектован за највише домете. Са пет квалитетних НБА играча селектор Андреј Леманис био је сигуран да је направио добитну комбинацију, вредну медаље. То се и показало у досадашњем току олимпијског турнира, што се најбоље видело кроз доминантне победе над Француском и Литванијом, те тесну битку са моћним Америма, те и тријумф над Србијом. Без сумње први део прве фазе протекао је у знаку Кенгура, који нису играли за око лепу кошарку, али јесу прилично ефективну. Био је то меч у којем је Аустралија по први пут ушла као благи фаворит, највише због тог НБА квалитета. То се на терену није видело. Бар не до последњих неколико минута сусрета. На једној страни конце су вукли Теодосић и Радуљица, на другој Милс и Делаведова, па је борба дуго била прилично изједначена. Али, све је кренуло чудним током у преломним тренуцима сусрета. Орлови су деловали као да су се предали, као да су изгубили енергију и жељу за победом, а то су Бумерси искористили и у само три минута потпуно затрпали кош Србије и то махом кроз срце рекета. Утисак који је био и тада прилично јак јесте да смо врло лако могли да окренемо све токове на нашу страну и добијемо тај меч. Фалило је мало искуства, мало снаге и среће, али и поред тога што су Кенгури показали моћ, нису оставили толико јак утисак да би Орлови имали чега да се плаше у овом историјском дуелу који доноси медаљу.

Извор: моззартспорт