Сјећања - видео: Олимпијски дух - нема одустајања!

Присетимо се трке на Олимпијским играма у Барселони 1992, о којој се још увек прича.

Остали спортови 19.08.2016 | 10:45 Кажу да је сан сваког спортисте да се нађе на Олимпијским играма. Они који су имали ту част и привилегију тврде, без обзира на резултат који су постигли, да је то врхунац њихових каријера, док остали који нису успели у томе заувек жале.

Дерек Редмонд, британски атлетичар, на Олимпијским играма у Барселони 1992. дочекао је своју трку живота на 400 метара.

Британски рекордер дуго се спремао за њу, годину дана раније у штафети 4x400 метара на Светском првенству освојио је злато, сањао је велике снове, али га је повреда препоне спречила да забележи најбољи резултат.

Дерек, који је у полуфиналу трчао у петој стази, после 150 метара је пао због бола, али, иако су многи то очекивали, није одустао.

И поред тога што му је било тешко, он је устао и на једној нози кренуо да заврши трку. Редари су га одговарали од те замисли, али је он имао циљ који је чврсто желео да испуни - да заврши трку на Олимпијским играма.

После неколико метара, Дереку се на стази придружио његов отац Џим, који га је загрлио, натерао га да се ослони на њега, па су заједно прошли кроз циљ, након чега су добили овације 65.000 људи на стадиону.

Слика оца и сина који заједно завршавају олимпијску трку и данас је у свежем сећању бројних љубитеља атлетике и истинских спортских заљубљеника, као демонстрација правог олимпијског духа и девизе "нема одустајања".

Џим Редмонд изјавио је да је у тренутку када је његов син пао одмах решио да сиђе на стазу и помогне му да заврше трку и започети посао за који су се дуго спремали. Објаснио је да уопште није размишљао о обезбеђењу, да их је све брзо заобилазио, на трибинама и стази, само да би помогао сину да испуни циљ.

"Сећам се да сам желео да на тој трци поставим рекорд и био сам спреман за то. Кренуо сам одлично, али сам веома брзо осетио оштар бол и пао. У тренутку те агоније, јер сам био у великим боловима, само ми је прошло кроз главу да трчим полуфинале Олимпијских игара и то ми је дало снагу да одмах устанем и кренем ка циљу. Мој план је био јасан - да завршим трку. Нисам бринуо о томе да ли ће то погоршати моје здравље, не, само ми је било битно да прођем кроз циљ. Онда сам чуо познати глас иза себе: 'Дерек, ја сам'. Био је то мој отац и тада ми је било заиста лакше. Желео је да завршимо започети посао и успели смо у томе. Увек је био уз мене, читаву каријеру и тада, када ми је било тешко, био је ту", препричао је сада 50-годишњи Редмонд догађај од пре 24 године.

Дерек је дисквалификован и у званичном протоколу стајало је да он није завршио трку, али урадио је нешто што је имало много снажнију поруку од тога да је можда победио у тој трци.

Међународни олимпијски комитет је касније снимак завршетка трке Дерека Редмонда искористио за промоцију правих спортских и хуманих вредности. "Маса се мери у килограмима. Брзина у секундама. А храброст? Храброст се не може измерити", гласио је слоган уз снимак.

Да, баш та храброст разлог је да се две деценије касније присетимо приче са Олимпијских игара у Барселони...



Извор: мондо.рс