Sjećanja - video: Olimpijski duh - nema odustajanja!

Prisetimo se trke na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, o kojoj se još uvek priča.

Ostali sportovi 19.08.2016 | 10:45 Kažu da je san svakog sportiste da se nađe na Olimpijskim igrama. Oni koji su imali tu čast i privilegiju tvrde, bez obzira na rezultat koji su postigli, da je to vrhunac njihovih karijera, dok ostali koji nisu uspeli u tome zauvek žale.

Derek Redmond, britanski atletičar, na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. dočekao je svoju trku života na 400 metara.

Britanski rekorder dugo se spremao za nju, godinu dana ranije u štafeti 4x400 metara na Svetskom prvenstvu osvojio je zlato, sanjao je velike snove, ali ga je povreda prepone sprečila da zabeleži najbolji rezultat.

Derek, koji je u polufinalu trčao u petoj stazi, posle 150 metara je pao zbog bola, ali, iako su mnogi to očekivali, nije odustao.

I pored toga što mu je bilo teško, on je ustao i na jednoj nozi krenuo da završi trku. Redari su ga odgovarali od te zamisli, ali je on imao cilj koji je čvrsto želeo da ispuni - da završi trku na Olimpijskim igrama.

Posle nekoliko metara, Dereku se na stazi pridružio njegov otac Džim, koji ga je zagrlio, naterao ga da se osloni na njega, pa su zajedno prošli kroz cilj, nakon čega su dobili ovacije 65.000 ljudi na stadionu.

Slika oca i sina koji zajedno završavaju olimpijsku trku i danas je u svežem sećanju brojnih ljubitelja atletike i istinskih sportskih zaljubljenika, kao demonstracija pravog olimpijskog duha i devize "nema odustajanja".

Džim Redmond izjavio je da je u trenutku kada je njegov sin pao odmah rešio da siđe na stazu i pomogne mu da završe trku i započeti posao za koji su se dugo spremali. Objasnio je da uopšte nije razmišljao o obezbeđenju, da ih je sve brzo zaobilazio, na tribinama i stazi, samo da bi pomogao sinu da ispuni cilj.

"Sećam se da sam želeo da na toj trci postavim rekord i bio sam spreman za to. Krenuo sam odlično, ali sam veoma brzo osetio oštar bol i pao. U trenutku te agonije, jer sam bio u velikim bolovima, samo mi je prošlo kroz glavu da trčim polufinale Olimpijskih igara i to mi je dalo snagu da odmah ustanem i krenem ka cilju. Moj plan je bio jasan - da završim trku. Nisam brinuo o tome da li će to pogoršati moje zdravlje, ne, samo mi je bilo bitno da prođem kroz cilj. Onda sam čuo poznati glas iza sebe: 'Derek, ja sam'. Bio je to moj otac i tada mi je bilo zaista lakše. Želeo je da završimo započeti posao i uspeli smo u tome. Uvek je bio uz mene, čitavu karijeru i tada, kada mi je bilo teško, bio je tu", prepričao je sada 50-godišnji Redmond događaj od pre 24 godine.

Derek je diskvalifikovan i u zvaničnom protokolu stajalo je da on nije završio trku, ali uradio je nešto što je imalo mnogo snažniju poruku od toga da je možda pobedio u toj trci.

Međunarodni olimpijski komitet je kasnije snimak završetka trke Dereka Redmonda iskoristio za promociju pravih sportskih i humanih vrednosti. "Masa se meri u kilogramima. Brzina u sekundama. A hrabrost? Hrabrost se ne može izmeriti", glasio je slogan uz snimak.

Da, baš ta hrabrost razlog je da se dve decenije kasnije prisetimo priče sa Olimpijskih igara u Barseloni...



Izvor: mondo.rs