Приче завичајне: Баћина срца спајају људе

Братислав Пајић – Баћа из јадарског села Драгинац један је од ријетких лицидера у Србији - мајстора за прављење гласовитих слатких, медених и веома укусних шарених колача - срца, ђердана и других. Овим послом бави се близу педесет гододина. Вели да су његова вашарска лицидерска срца помогла су да се склопи на десетина бракова.

Србија 30.07.2016 | 11:25 Овако може почети новинарска прича о старом занату у Јадру и мајстору који одолијева модерним временима. И опстаје. И био би то добар почетак журналистичког казивања, а онда би се даље надовезало оно о лицидерству, о воштаницама, о вашарима, меденим срцима и нискама дјердана од црвених колачића, о мајсторовим надаљима.

Новинар је и даље може китити, ширити и објашњавати. И неће погријешити. Зато и ова ходољубива кажа почиње баш тако – новинарски. И то није грешка. И новинарски се дуљи, али је то прича и о необичном мајстору.с бијелим брковима, о душевном човјеку, који покаткад приповиједајући неочекивано пређе на казивање у стиху, као оно о Мики и слик(ц)и.

Наш Мика леп к'о слика,
слика к'о прилика,
прилика к'о брабоњак,
брабоњак к'о обично...

Даље су три тачке. Ту ријеч може рећи шерет Баћа, али није баш за књигу. Но очито је да се неки Мика или већ како се свао, некад и негдје замјерио бјелобрком мајстору Баћи, који је, вјешто мјењајући стихове познате народне шаљиве пјесме о слици и прилици, добрано се одужио том Мики.

Надимак Баћа у Јадру, Поцерини, Мачви, Рађевини и Подгодини имају само одабрани људи. Они посебни, необични и различити од других. У западној Србији скоро се на прсте могу избројати људи који имају тај гласовити надимак.

Када се каже Баћа мисли се на неког свог најближег, најмилијег – на јединственог човјека. Док је год негдје жив Баћа тај надимак не може нико други понијети, упркос томе што је по свему заслужан да га поносно има уз своје крштено име.

Такав одабрани и познат у Јадру, али и у Рађевини, Поцерини, Мачви, Подрињу, Шумадији и преко Дрине јесте и шесдесетогодишњи Братислав Пајић из села Драгинац.

Ово лијепо село, али са богатом и веома туробном историјом, на средокраћи је између Лознице и Осечине. На благом узвишењу изнад ријеке Јадар по којој је сав овај крај добио име.

Братислав је надимак Баћа добио је у раној младости. Посве заслужено, јер је био најспособнији, највриједнији и најдружељубивији дјечак. Једном Баћа до краја живота Баћа, па и сада када су му бркови и коса бијели као и брашно од кога прави лицидерске колаче.

И отац му је био лицидер. Занат је учио у Лозници код другог мајстора. Тако је то некада било – када се у кући жели добити нови, вјеште и обучен мајстор. Вели је много пропатио јер је скоро сваки дан у Лозници добијао батине од калфа док није и сам постао калфа. И то је некад био неко неписано правило. Опоро, сувишно, ружно и нељудско – али занат је занат. Мајстор се не постаје лако.

Када је и сам постао калфа стари Пајић никад никог шегрта ни чвргом није ударио. Сина Братислава је научио да буде лицидер и воскар. Било је то прије пола вијека. Породична традиција је настављена. Баћина кћерка је завршила економију и преузела је организацију лицидерског посла. Тако и Баћини унуци, свештенички синови, јер му је син парох у пожаревачком крају.

Малишани воле да праве лицидерска срца и стално су са дједом у радионици. Доста су научили, али ко зна да ли ће који од њих наставити занат фамилије Пајић.

Крај је прољећа. Баћа има пуне руке посла, јер ће ускоро сезона вашара у Србији. Скоро сваке недјеље имају по два три гласовита вашара. На неке и он носи своју робу, највише срца, ђердана, папучица, коњића и друге шарене слаткише, али главнину робе пкродаје у радњи. Узимају је вашарџије, људи који на овим великим светковинама продају различиту робу, па и лицидерску.

Лицидерски занат је захтјеван и напоран. Довољно је да се само мало погријеши, па да читава вуруна слаткиша пропадне. Стари је то занат и пријетило му је изумирање. Захваљујући добрим мајсторима и носталгичарима опстао је. Порасла је потражња за лицидерским производима, али су и захтијеви ововремених купаца другачији него раније. То мајстор Баћа има на уму и зато опстаје на тржишту..

Лицирерство је нека врста умјетности. Припрема материјала траје два дана. Мјешеа се, реже модлама и пече. Када буду готови колачи, мали и они велики почиње бојеље – мајстор Баћа то зове шарање. Тај дио посла раван је слиакрству.

У том дијелу посла мајстор да себи на вољу. Шара што хоће и што воли. Баћа Пајић слика елементе јадарске флоре, по чему је препознатљив.

У последње вријеме, осим оних великих срца са уграђеним огледалцима, прави и мањ лицидерска срца са именима: Ања, Мирко, Бојан, Саша, Иван, Мира, Дејан, Милена, Снежа... Ипак велика срца, она која су као колски точак, са огледалом на средини, и даље су понос овог заната, јер су најдражи поклон свакој дјевојци, па и овим нашим из модерног времена.

Та велика Баћина срца, са највише орнамената и украса, склопила су на десетине бракова. Момак купи велико срце и поклони га дјевојци.
То је била нека врста заруке. Момци су се трудили да купе највећа срца, јер је то био и знак њихове велике љубави, али и имовног стања момка који хоће да се жени.

Чим Баћа на вашару примјети да су се неком момку зацаклиле очи, а дјевојка испред његове шатре обара поглед – сигуран је сам да ће ускоро бити свадбе. Те његове велике рукотворине годинама се чувају у кућама срећних младенаца.

Баћа Пајић не би био Баћа да није весељак. Хоће га прича, ваљда што лијепо приоповиједа. Обишао је сва села и вашаре у западној Србији, у Шумадији, у ужичком крају, на Романији и Бирчу, у Семберији, Подрињу и другим крајевима. И увијек се са тих светковина враћао празних корпи и амбалаже у којој су били његови производи.

И Баћа не би био Баћа да се око се око његовог стола не сједи у три реда. У три круга, јер су његове приповијести исто тако медене као и лицидерски производи.

Баћа Пајић из Драгинца у Јадру.

Јединствен и једноставан.

Веома душеван.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)